Umetnost krađe ili krađa umetnosti

Francuz Stefan Brajtvajzer voleo je da sa svojom partnerkom posećuje muzeje širom Evrope. Kad bi se Brajtvajzer našao ispred eksponata koji bi ga oduševio, obuzimalo bi ga nekakvo unutrašnje treperenje, gotovo ushićenje. Tvrdio je da pati od takozvanog Stendalovog sindroma, koji se manifestuje kao izuzetno burna fizička reakcija na vizuelno umetničko delo. Žmarci bi mu prolazili kroz prste kojima bi onda odvrtao krhko muzejsko staklo koje je štitilo predmet njegove strasti. Kad bi se jednom dočepao željenog objekta, sakrio bi ga u postavu kaputa, strpao u pantalone ili ponekad spustio u tašnu svoje ljubavnice. Brajtvajzer je bio vredan i predan svom zadatku. U proseku je muzejske krađe izvodio jednom u dve nedelje u periodu od sedam godina, na prelazu iz 20. u 21. vek. U svojoj lopovskoj karijeri iz evropskih muzeja je ukrao više od 200 eksponata, čija vrednost je procenjena na blizu milijardu dolara. A ipak, nikad nije imao pakleni plan ni unapred osmišljenu akciju kao na filmu, niti je u muzeje upadao kroz prozor usred noći kao Tom Kruz. Nije imao ni jatake u podzemlju ni tim pomoćnika koji bi razrađivali plan bekstva ili kasniju preprodaju na crnom tržištu.

Umesto toga, on i njegova devojka bi pristojno čekali u redu i kupili karte za muzejsku postavku. On bi bacio pogled unaokolo i ovlaš procenio slabosti sigurnosnog sistema dotičnog muzeja, a izveštio se i u presecanju silikonski prilepljenih stakala na vitrinama i u vađenju platna iz ramova.

Usred bela dana, dok bi ona držala stražu, on bi hladnokrvno pokupio izloženi eksponat. Princip mu je bio – što ležernije i jednostavnije to bolje. Često se dešavalo da po obavljenoj krađi njih dvoje ostanu da ručaju u restoranu muzeja ili plate kustosku turu po muzeju – ko bi pomislio da će lopov posle krađe ostati na mestu zločina. Niko nikada nije posumnjao da je sredovečni čika koji se gega muzejskim hodnicima jedan od najefikasnijih lopova današnjice.

Unosan posao

Imao je svoje pulene – bio je sklon flamanskoj umetnosti i delima iz kasne renesanse, pa je posebno bio ponosan kad je ukrao portret Madlene od Francuske slikara Korneja Liona. Ali ukus mu je bio širokog dijapazona. Birao je manje slavne primerke primenjenih umetnosti u zabačenim prikrajcima muzejskih postavki, gde bi retko nabasao na druge posetioce. Brajtvajzer bi svoje novostečeno blago nosio pravo kući, na tavan majčinog doma u gradiću Malhauzu, u istočnoj Francuskoj. Lično je zamerao muzejima da nisu pogodno mesto za iskreno divljenje umetničkim delima – mnogo je bolje bilo diviti im se u svojoj spavaćoj sobi. Jer gospodin Brajtvajzer nije jedinstven umetnički lopov samo zbog svoje efikasnosti. Osoben je i po tome što mu nije padalo na pamet da preprodaje ukradene predmete i tako stekne novčanu dobit.

Kad su ga uhvatili (kako krade pozlaćeni rog), Brajtvajzer je priznao i krađe za koje ga nisu pitali. Mnoge predmete je njegova majka pri raščišćavanju pobacala u rečni rukavac iza kuće, a njegove zamotuljke platana tvrdi da je spalila. On je platio kaznu i proveo četiri godine u zatvoru. Njegova majka je u zatvoru boravila nekoliko meseci, a partnerka samo jednu noć.

Brajtvajzer možda jeste, a možda i nije patio od Stendalovog sindroma, i nema opravdanja za tolike krađe opšteg dobra, ali olakšavajuća okolnost mu je bila što nije krao zarad materijalne koristi. Krađa umetničkih dela je obično opasan, ali i unosan biznis. Lopovi kradu umetničke objekte izuzetne vrednosti da ih preprodaju korumpiranim dilerima ili, daleko od očiju javnosti, ucenom uzimaju otkup od osiguravajućih društava. Najčešće se događa da na crnom tržištu skupocenim delima garantuju druge kriminalne dogovore. Skoro pa da nema unosnijeg kriminalnog posla od krađe umetničkih dela.

Pokradene institucije mogu biti i privatne vile i male galerije, a mogu i najveći muzeji na svetu. Nedavno se otkrilo da je neko iz Britanskog muzeja pokrao antikvitete vredne milione funti. Sumnja se da su lopovi bili zaposleni u samom muzeju i da je obezbeđenje toliko nepouzdano da skoro nije bilo prepreke za iznošenje nekih 1.500 komada neprocenjivo vrednog nakita i keramike. Ukradeni nakit, uključujući drago kamenje i zlato, datira mahom iz starog Rima i antičke Grčke. Ne zna se tačno koliko je predmeta zaista ukradeno, ali je državna komisija ovih dana najzad obelodanila više podataka: muzeju nedostaje gotovo 2.000 komada iz antičke zbirke; nestali primerci nisu bili zavedeni u digitalnu kartoteku; neki su nestali, neki se smatraju zagubljenima, a neki su oskrnavljeni alatkama u pokušaju da se s površine skinu zlatne pločice ili dragulji. Krađu je pre dve godine primetio i prijavio jedan kustos u Odeljenju starogrčkih antikviteta. Muzej je prvobitno nastojao da savesnog kustosa ućutka, a celu stvar zataška u strahu od gubljenja ugleda u međunarodnim muzejskim krugovima.

Od osam miliona eksponata koji leže u arhivu Britanskog muzeja, tek jedan posto se nalazi javno izložen u vitrinama. Ostalo tavori, zavedeno ili ne, u tmini arhiva i skladišta. Izloženo je ono najdragocenije i najlepše, kao što je reljef s Partenona. Na pitanje kako je moguće da neko godinama potkrada instituciju kojoj je zaduženje da sortira i skuplja umetnine, stručnjaci samo što ne sležu ramenima. Kako u moru sakupljenog pronaći kap koja nedostaje?

I u našem Muzeju primenjene umetnosti 2019. godine dogodila se krađa „iznutra”. Naime, za krađu nakita vrednog više od 300 hiljada evra okrivljen je radnik obezbeđenja.

Otpušten direktor

Zanimljivo je da ukradeni predmeti baš zbog krađe često steknu veću vrednost nego dok su tek onako visili po muzejskim zidovima. Da li bi Mona Liza bila najčuvenija slika na svetu da je jedan ludi Italijan nije ukrao 1911? (Niko u Luvru nije primetio da je slika nestala celih 26 sati.) I reljef s Partenona ne prestaje da bude u žiži kulturne javnosti baš zbog toga što je jednom davno ukraden (ako pitamo Grke) ili premešten na sigurno (ako se pitaju Britanski muzej i Britanci). Jedan grčki profesor koji predvodi Uneskov tim zadužen za razotkrivanje nelegalne prodaje antikviteta ne krije osmeh pred događajima koji potresaju Britanski muzej. Već decenijama, a i duže, brojne nacije zahtevaju da im upravo ovaj muzej vrati eksponate koji su, po njima, bespravno oteti iz postojbine. Da je sad neko „bespravno oteo” imovinu samog muzeja, ironija je sudbine, ili karma.

U decembarskom obaveštenju za javnost muzej ističe da je ceo događaj pod velom tajnosti, ali u rukama londonske policije. Jedan od direktora Britanskog muzeja je otpušten, a rukovodstvo se obavezalo da će u roku od pet godina uvesti i poslednji predmet iz arhiva u digitalni katalog. U međuvremenu ima predloga da naprave izložbu od 300 predmeta koji su po otkrivanju krađe vraćeni muzeju – naša fascinacija ukradenim objektima samo povećava njihovu famu i vrednost u očima javnosti.

U međuvremenu je Stefan Brajtvajzer odslužio kaznu, ali izgleda nije baš naučio lekciju. Posvađao se s partnerkom, sahranio je majku. Britanski muzej bi možda trebalo da pripazi ako se gospodin Brajtvajzer zainteresuje za njihova kustoska vođenja ili prosto kupi ulaznicu za novu postavku.