Kad stvarnost nadilazi maštu

Poštovani čitaoci,

u ovoj rubrici od sada ćete imati mogućnost da čitate tekstove objavljene u Kulturnom dodatku „Politike”. Za početak, odabrali smo mali izbor iz ovogodišnje produkcije. Ubuduće, između dve subote postavljaćemo po nekoliko tekstova dnevno iz aktuelnog broja.
Vaša „Politika”

U Kairo se ili zaljubiš ili ga uopšte ne voliš. Nije čudno što je tako. To je grad u kome žive najmanje tri Srbije. Ogroman. Prostire se na pedesetak kilometara. Grad svetskih čuda i raskoši, a u isto vreme, grad neopisive sirotinje. Grad tri civilizacije: faraonske, hrišćanske i islamske. Poznat je po ogromnoj Keopsovoj piramidi, Sfingi, stepenastoj piramidi u Sakari. I naravno, po fascinantnoj maski mlađanog faraona Tutankamona, napravljenoj od dvadesetčetvorokaratnog zlata. Nezaobilazne destinacije su Koptski Kairo s Visećom crkvom, Citadela i Alabaster džamija, Nacionalni muzej. A u srcu islamskog Kaira nalazi se jedan od najvećih bazara na Bliskom istoku, Hanhalili i u njemu čuvena ulica Al Muaz. I puno skrivenih kutaka, u koje sam za mnogo godina koje sam tamo provela, uspela da zavirim. Probaću da vam otkrijem neke od njih.

Kažu da svaki grad ima svoj DNA. Mislim da je to teško reći za megapolis koji ima preko dvadeset miliona stanovnika i veoma raznolike kvartove, ponekad toliko različite, da pomislite da ste se obreli u nekom drugom mestu. Od blatnjavih ulica i trošnih udžerica, sa otvorenom kanalizacijim, do gradskog jezgra iz 19. veka, sagrađenog po ugledu na Pariz, kao i delova grada s raskošnim vilama i vrtovima s prskalicama za navodnjavanje.

Egipat je za poslednjih pola veka udvostručio broj stanovnika, a glavni grad utrostručio, pa se i struktura žitelja umnogome promenila. A time i duh Kaira. Posle revolucije Naserista u pedesetim godinama prošlog veka, u decenijama koje su usledile, iz Kaira i Aleksandrije odselio se veliki broj Italijana, Grka, Jevreja, Francuza, Britanaca. To je ova dva grada promenilo iz srži. U kuće i stanove bogatih porodica, bankara, trgovaca, apotekara i drugih imućnih ljudi, useljen je običan svet, sirotinja i felasi. Većina njih bila je nepismena. Ponekad bi se u stan od 600 kvadrata uselilo više od pedeset ljudi, a poznavaoci kažu i do sto. Pripadnici kraljevske porodice morali su da napusti Egipat. Kralj Faruk je mogao da ponese samo ono što je stalo na njegovu jahtu u Aleksandriji. Kraljevske vile i dvorce zauzela je nova vlast.

Ono što se sa sigurnošću može reći jeste da je krvotok grada uvek pomalo usporen. Što zbog vrele klime, što zbog načina života i prenaseljenosti. Kairo je sedamdesetih godina prošloga veka imao tri i po miliona stanovnika. Danas je dostigao ogromnu cifru koja ga svrstava u mali broj megapolisa u svetu.

Mahfuzov kafe

Čuvenom islamskom filozofu i jednom od osnivača moderne medicine, koji je živeo u desetom veku, Ibn Seni, pripisuje se izreka da je „Kairo jedini grad gde stvarnost prevazilazi maštu”. Možda je to rekao i neko drugi, ali ima istine u tome. Tkivo i srž grada prožima jedna stalna energija koja lebdi u vazduhu poput isparenja vode na Suncu, iako je grad okružen pustinjom.

Hanhalili u starom, islamskom delu Kaira se ne propušta. Često sam, tokom godina koje sam provela u Egiptu, bivala tamo, vodeći prijatelje i posetioce. Put do najvećeg orijentalnog bazara na Bliskom istoku delimično vodi kroz prelepi, ali zapušteni centar grada, s trgovima oko kojih se zrakasto pružaju ulice koje krase zgrade u stilu secesije. U Kairu je izgrađeno mnogo nadvožnjaka, jer je to jedini način da se stigne do nekih destinacija. Jedan takav vodi do Hanhalilija. Ispod su ulice urbanog dela grada, koji je ostavljen da propada, jer su njegovi originalni stanovnici odavno otišli, a naselili ga neki drugi. Pogled na krovove nekada lepih zgrada, građenih u islamskom stilu, vas iznenadi. I rastuži. Gomila odbačenih starih stvari, delovi polomljenog nameštaja i smeće. Gomile smeća. I stalno se dodaje novi otpad.

Kako se približavate Bazaru, sve je više zamotanih žena i musave dečice koja prose i koja u grupama idu za vama, vuku vas za rukav moleći za neki pijaster. Najsitniji novčić egipatske funte. Dovoljno za hlebčić. Naziv za hleb je „ejš”, što na arapskom znači život.

Niko to nije bolje opisao od egipatskog dobitnika Nobelove nagrade za književnost Nagiba Mahvuza. Briljantni pisac odrastao je u starom, gradskom jezgru Kaira. Mahvuz, po obrazovanju filozof, živo dočarava svet odbačenih, sirotinju u trošnim kućicama, borbu za opstanak, prosjake i prosjačenje kao biznis raznih mešetara, kao i manipulaciju dece. Ali on priča i o intelektualcima Kaira, misliocima, duhovnicima i njihovim filozofskim dilemama. Mnogi obrazovani ljudi tog vremena su se okupljali na brodovima na Nilu, gde se pušila marihuana, diskutovalo i meditiralo. Veliki deo tih brodova uklonjen je s najduže reke na svetu posle Drugog svetskog rata. Inače egipatski nobelovac je dugo živeo na jednom od takvih brodova, u Aguzi, delu Kaira, preko puta ostrva bogatih i privilegovanih, Zamaleka.

Nepotvrđena priča kaže da je Mahvuz od Nobelove nagrade sagradio kafić koji nosi njegovo ime i nalazi se u glavnoj ulici čuvenog bazara, sa uskim sokacima, tradicionalnim čajdžinicama, prodavnicama nakita od zlata i dragog kamenja. Sve blešti od odsjaja ovoga plemenitog metala i upadljivih svetiljki i reklama. Glasna orijentalna muzika i nadvikivanje prodavaca koji na raznim jezicima žele da vas privuku da uđete baš u njihovu radnju. Ko ne zna da se cenjka, platiće sve što kupi skoro duplo.

Kad god bih, zbog prijatelja koji su dolazili u posetu, išla na Hanhalili, odlazila bih na dva mesta. „Al Fišavi” i Mahvuzov restoran. Volela sam da ostavim moje goste da šetaju, a ja bih popila orijentalnu kafu „mazbut” s kardamomom u „Al Fišaviju”. Nekada je to bila čuvena kafana i kafe na samom početku glavne ulice. „Al Fišavi” je deo istorije kosmopolitskog duha Kaira između dva rata. Njegove zidove krase crno bele fotografije slavnih egipatskih glumaca i intelektualaca. Kafa se služi u bakarnoj džezvi, a čaj u čaši. Moje drugo omiljeno mesto, gde je bilo više stranaca, jeste kafić s imenom egipatskog nobelovca.

Pobuna zbog hleba

U blizini se nalazi najstariji i najugledniji islamski univerzitet u sunitskom arapskom svetu, čuveni Al Azhar. Po pravilu je glavni egipatski muftija dolazio sa Al Azhara. U tesnim, nepopločanim ulicama od ilovače sa škiljavim svetiljkama, sreće se sasvim drugi svet. U Kairu skoro nikada ne pada kiša, pa uglavnom nema blata, ali zato ima obilja prašine. Tamo se retko može sresti žena, a ako se i pojavi, ona je skroz pokrivena od glave do pete, gde su samo oči izostavljene. Mnogo je više muškaraca u dugačkim, sivim galabijama, ili pantalonama do članaka, bosih nogu, u papučama, s bradicom, pokrivene glave tradicionalnom okruglom kapicom takiom – što je često znak njihove duboke religioznosti.

Deo Hanhalilija oko kapije Bab el Zuejla autentično je mesto, gde pulsira tradicionalni život stanovnika Kaira. Tu kao da je zaustavljeno vreme. Ono što svakog stranca iznenadi jeste kada na pločniku, na krpi ili novinama ili na drvenoj rešetkici koja je izdignuta samo nekoliko centimetara od tla, vidi uredno poređan – eiš baladi, lepinjice. Svakodnevni hleb nasušni. Poskupljenje eiša dovodilo je do ozbiljnih pobuna naroda. U jednom revoltu policajaca zbog poskupljenja hleba, sedamdesetih godina prošlog veka, spaljena je i izgorela do temelja prelepa zgrada opere, sazidane za otvaranje Sueckog kanala 1869. godine. Zato je njegova cena visoko subvencionirana od države.