Svi bi zaradu od tartufa

Šume Srbije su jedan od najbogatijih izvora belog tartufa na svetu i tu možemo da stavimo tačku.

Zašto je tako objašnjava dr Žaklina Marjanović, predsednica Unije istraživača tartufa Evrope (TRUE).

– Zbog loših regulatornih mera koje guše razvoj tržišta kao i celokupnog sektora tartufa u zemlji. Takođe, postoji ozbiljan problem s narušavanjem staništa tartufa i nepostojanjem mera da se ona zaštite. Plantažiranje tartufa, koje je vodeća poljoprivredna grana u ruralnim područjima zemalja južne Evrope, u srpskoj regulativi uopšte nije obuhvaćeno, čime se razvoj ove unosne delatnosti kod nas potpuno onemogućava – kaže za „Magazin” jedna od vodećih stručnjaka za bele tartufe u svetu.

Cena od 200 do 2.000 evra

Nije lako razumeti da ova oblast nije uređena s obzirom na  to da je reč o najskupljoj jestivoj gljivi čija cena se, kažu, na tržištu kreće od 200 do 2.000 evra, zavisno od klase. Izuzetno krupni primerci nemaju cenu, već se prodaju na aukcijama gde mogu dostići basnoslovne cifre.

– To s cenom je istina samo u pojedinim trenucima koju, čini mi se, najviše šire neuspeli tartufari. Oni su se preorijentisali na uzgoj rase pasa lagoto romanjolo za pronalaženje tartufa –  ukazuje naša sagovornica.

 Ona dodaje da postoje mnogo važniji razlozi da se ova podzemna gljiva proširi u zemljištu zbog čega su svi njeni projekti, a trenutno radi na četiri međunarodna i jednom od nacionalnog interesa, posvećeni belom tartufu.

– Vrlo je bitna zaštita staništa ovih gljiva, koje uglavnom rastu u simbiozi s kestenom, hrastom, belom topolom i lešnikom, što podrazumeva kontrolisanje seče drveća. Primera radi, u okolini Uba bio je gust sklop šuma hrasta lužnjaka, sada su zbog seče dosta proređene. Hrast lužnjak praktično nestaje sa svojih prirodnih staništa u aluvijalnim šumama centralne Srbije. Osim sremskih šuma koju održavaju JP „Vojvodinašume”, sve ostale su manje-više ugrožene – kaže Žaklina Marjanović, koja se ovom tematikom bavi već 25 godina.

Objašnjava i da se opredelila za proučavanje belog tartufa zato što ta vrsta traži ekološke uslove u kojim druge gljive ne mogu da opstanu. Ima ih u zemljištima koja su zasićena vodom u proleće, a u leto potpuno suva. To nijedna druga vrsta mikoriznih gljiva ne može da podnese. Reč je o izuzetnom fenomenu i upravo beli tartuf je vrsta koja omogućava aluvijalnim šumama u Srbiji da prežive te ekstreme. Slična situacija je u Istri, ali je to daleko manja aluvijalna ravan oko reke Mirne, dok je u Italiji u dolini reke Po šuma potpuno posečena i tamo više nema ni ovih gljiva ni šume, pa su se tartufi povukli uz manje vodotokove u srednjoj Italiji. Ekstremno je bitno za balkanska staništa, pre svega za Srbiju, da su još uvek stabilna. Zato što drveće koje živi na velikim aluvijalnim terenima u simbiozi s gljivama može da crpi podzemne vode i tako preživljava letnju sušu i visoke temperature.

Skuplja od života

Država Srbija godišnje gubi milione na švercu najpopularnijeg svetskog začina koji bi mogao da postane i naš brend.

– Postoji veliki problem s regulativom jer sve dažbine koje država traži padaju na teret firmi koje se bave otkupom, a sakupljači ne plaćaju ništa. Zato je njih sve više – kupe psa i idu u potragu za tartufima. Prema važećem zakonu oni imaju obavezu da predaju firmama koje se bave otkupom sve što sakupe, ali se to i dalje manje-više radi na crno – objašnjava Žaklina Marjanović.

Ona je ovih dana stručnjacima u Zavodu za zaštitu prirode Srbije predložila da izmene Uredbu ili da napišu novu kojom bi tartufe izdvojili od ostalih vrsta gljiva. Ideja je da se, kao u svim ostalim državama, uvedu dozvole za sakupljanje koje plaćaju tartufari.

Problem u Srbiji je što zasad nemamo efikasan sistem kažnjavanja. Po rečima naše sagovornice, u Italiji postoji šumska policija koja štiti od bespravne seče i krađe šuma, sakupljanja tartufa i krađe s plantaža. Kod nas se ne zna ko treba da obavlja kontrolu, pa i ako hoćete da prijavite ne znate kome. Sve češće dolazi i do sukoba među sakupljačima, pre dve godine je došlo i do ubistva zbog tartufa, „skupljih od života”.

Pored toga što se bori za zaštitu šuma, posebno onih koje nastanjuju tartufi i regulisanja sakupljanja ovih skupocenih gljiva, naša sagovornica ističe i potrebu regulisanja Zakona kada je reč o njihovom plantažnom gajenju.

– Mi smo jedina zemlja u Evropi koja još uvek nema plantaže tartufa. Naša klima je generalno povoljna pre svega za proizvodnju crnih, ali i belih tartufa. Jedino što nas sprečava jeste  regulativa koja za plantažiranje tartufa ne postoji. To je još jedna tačka koju hoću da rešavam – kaže dr Marjanović.

Dodaje da je u Španiji plantažno gajenje tartufa masovno. Priznaje da nije imala ni predstavu koliko je to rasprostranjeno dok nije otišla tamo. Gaji se crni, zimski, tartuf – koji u Španiji raste u simbiozi sa specifičnom vrstom hrasta (Quercus ilex), na jako suvim i hladnim terenima na kojima ama baš ništa drugo ne uspeva. Kod njih je to posao – kao ovde gajiti kukuruz.

Razlog za to je i što je gajenje tartufa jedini prihod koji tamošnji seljaci mogu da imaju na tom zemljištu.

– Nažalost, kod nas ne može da se gaji sve dok se ne uvede zakon koji će da kaže da je plantažiranje tartufa poljoprivredna delatnost, a ne sadnja šuma kako je trenutno stav. Ako podižete šumu, onda se bavite pošumljavanjem ili menjate namenu zemljišta, a onda se plaćaju velike takse – ukazuje ona.

Prva plantaža belog tartufa

Izuzetna novost je da su Francuzi uspeli, na mestu gde nikada nije bilo ovih gljiva, znači na otvorenom polju, prvi put u istoriji da odgaje beli tartuf.

– I to za pet godina. To zvuči neverovatno, s obzirom na to da je potreban jako dug vremenski period da bi beli tartuf u prirodnim uslovima počeo da plodonosi i na novom staništu, a oni su uspeli da ga skrate – objašnjava dr Marjanović koja je svojim sugestijama „kumovala” ovom uspehu što joj je na konferenciji donelo i reizbor za predsednicu Unije istraživača tartufa Evrope, na kojoj se nalazi od 2018. godine.

Jedno od svojih istraživanja posvetila je uticaju mikroplastika na zajednice gljiva u zemljištu.

– I taj projekat je smešten u stanište tartufa da bi videla šta se dešava u zemljištu. S tim što se kod nas, a i u svetu, još uvek ne vrednuje zemljište na osnovu prirodnog potencijala. Znači, pored kupovne vrednosti – koja je tržišna, zemljište ima dodatnu vrednost zato što skladišti ugljenik, dom je nekog biodiverziteta (životinjskih i biljnih vrsta, gljiva i bakterija…).

Agrošumarstvo

Plantaže tartufa jedini su uspešan primer održivog agrošumarstva u Evropi.

– To potenciram u svim svojim projektima i u obraćanju javnosti. I tu nema seče drveća, na taj način sprečava se emisija ugljen-dioksida, to drveće omogućava razviće prirodnog diverziteta zemljišta, a pritom ima i dodatnu vrednost tako što proizvodimo tartufe. Tako da vlasnik tog zemljišta ima prihode, a u stvari čuva prirodu i sprečava istovremeno promenu klime. Kada dođemo do tog nivoa razmišljanja da šuma, koja je i stanište tartufa, potpuno gubi vrednost ako je posečete, imamo „kartu” za budućnost, tome služe svi moji projekti – podseća dr Žaklina Marjanović.

Konferencija prvi put u Beogradu

U Beogradu je nedavno održana konferencija Unije istraživača tartufa Evrope (TRUE). Konferenciju je organizovao Institut za multidisciplinarna istraživanja Beogradskog univerziteta.
Ovo je prvi put da se konferencija o tartufima na evropskom nivou održala u Srbiji, na Balkanu.

Vodeći, kao i mladi istraživači iz ove oblasti iz cele Evrope i pojedinih prekomorskih zemalja izlagali su svoja najnovija dostignuća i saznanja. Bili su prisutni i predstavnici preduzeća koja se bave proizvodnjom tartufiziranih sadnica, uzgojem tartufa, kao i proizvoda od tartufa koji se ubrajaju u luksuznu hranu.