Kuća tišine velikog sveca
Desetak kilometara od manastira Studenica nalazi se isposnica Svetog Save, nekada neobezbeđena i nepristupačna „kelija”, danas pećinski kompleks ozidan kamenom koji pohode vernici i koriste monasi
Kada se od Kraljeva krene put Kosova, u dolini Ibra, nalazi se Studenica, jedan od najvećih, najbogatijih i najznačajnijih manastira Srbije. Pod njegovim okriljem, na sedam kilometra udaljenosti nalazi se isposnica Svetog Save, mesto gde se dodiruju istorija i religija. Iz podnožja planine Radočela put do isposnice vodi uzbrdo, kroz predeo zvani Nemanjina kula, uz reku Studenicu.
Miholjsko leto i zlatne boje jeseni ulepšale su još više ovu čudno gustu šumu. Samo se čuo žubor vode i šum lišća. Uska staza i uspon u prvoj polovini puta lako se savladaju. Osim nekoliko srušenih stabala ili kamena, nema mesta za odmor, ali to i nije neki nedostatak. Staza je uredno obeležena i šanse da se zaluta su male.
Izvor vode
I taman kad počinju da se javljaju prvi znaci umora, stiže se do Donje Savine isposnice. Tu se mogu sresti dva monaha iz bratstva Studenice i posetiti mala kapela. Pred samom isposnicom nalazi se klupa i Savin izvor vode. To je prilika da se predahne i osveži pred dalji pohod.
Put se nastavlja prelaskom preko drvenog mostića i usponom iznad Donje isposnice i ubrzo postaje naporniji. Opalo lišće je sve gušće, a staza se na nekim mestima jedva vidi. Ali, tu su i dalje putokazi, koji uz sve češće klupe pokazuju da se ipak krećete u pravom smeru. Za one s manjom kondicijom, pa i za nas ravničare koji baš i nismo navikli na ovakve uspone, postaje pomalo i naporno. Ali pomisao da se krećete stazicom po kojoj je možda i sam Sava hodao, daje čoveku neku čudnu snagu i volju da se izdrži. Klizavo kamenje i koreni stabala sakriveni pod slojem uvelog lišća samo su još jedna proba izdržljivosti. Klupe, pa čak ni vidikovci nisu razlog za pauzu dok se hita prema vrhu.
Ubrzo se stiže i iznad provalije. Za one sa strahom od visine ovde je mesto odluke. Okrenuti se i vratiti se dole ili poći dalje i nadjačati svoje strahove? Za nas nema dileme i uskoro stižemo do uzanog, polukružnog otvora i isposnice Svetog Save, na obroncima Radočela, proširen pećinski kompleks ozidan kamenom.
O samoj isposnici nema puno pisanih podataka. Pretpostavlja se da se Sava povlačio u pećine, tada neobezbeđene i nepristupačne „kelije” koje i danas koriste monasi. Po jednoj legendi, Crkvu Svetog Đorđa koja se nalazi u kompleksu, kao i samu isposnicu, podigao je sluga Stefana Nemanje baš u vreme kada je veliki župan podizao Studenicu.
Iz istog vremena potiče i kameno bure, takozvano Savino korito gde se sakuplja čista i sveža voda. Neki kažu, ako nema vode, to je znak da je posetilac grešan. Monasi ipak kažu da sve zavisi od vremena, padavina i broja posetilaca te da ne treba biti razočaran ako se ne pije voda iz korita. Naprotiv, treba biti ponosan jer se hodi Savinim stopama.
U Gornjoj isposnici, daleko od svih, 1208. godine Sava je pisao Studenički tipik – prvi ustav Srpske pravoslavne crkve i Žitije Svetog Simeona Nemanje.
Posetiti Savinu kuću tišine i posle nekoliko napravljenih selfi-fotografija vratiti se uobičajenom ritmu je jedno, a razumeti ovo sveto mesto je drugo. Za to se moramo vratiti vekovima unazad. Veoma davno, u 12. veku, na ovim prostorima živeo je veliki župan Stefan Nemanja, rodonačelnik srpske kraljevske loze Nemanjića, ktitor manastira Studenice. Imao je tri sina, tri princa: Stefana, Vukana i Rastka. Najmlađi od njih je bio drugačiji od svoje braće. Rastka nije interesovalo bogatstvo, moć i slava. Privlačila ga je ljubav Hristova, hrišćanske legende o svecima i duhovni život.
Povratak sa Svete Gore
Zaljubljen u pravoslavnu veru, sa svojih sedamnaest leta ostavlja dvor i vladavinu, a sebe pronalazi na Svetoj Gori kao monah Sava. Godinama kasnije, veliki župan Nemanja povlači se s prestola i pridružuje se Savi kao monah Simeon.
Božijom rukom vođen, posle dugo godina, nekada princ Rastko, a tada monah Sava, vraća se svom voljenom narodu s moštima svoga oca Simeona u Studenicu s ciljem da nad njima pomiri posvađanu braću. Tada počinje veliki preokret u Srbiji kako u duhovnom, tako i državnom pogledu. Sava preuzima vodeću ulogu u prosvećivanju svojih sunarodnika, jača veru u Boga šireći pravoslavlje.
