Neki novi klinci na Salajci

Telefon zvoni, ali ne javlja nam se Olivera Balašević. A, onda samo nekoliko sekundi, eto poziva nazad. Izvinjava se i objašnjava kako je morala da „parkira” bicikl. Zvonkim, mladalačkim glasom.

Pristaje, bez prenemaganja i odlaganja, da za naš list ispriča šta radi i kako provodi ovo leto, a pre svega da objasni svoje interesovanje za modni dizajn. Na majicama i haljinama koje je osmislila i kreirala nalaze se stihovi Đorđa Balaševića i motivi iz Vojvodine.

Modni uzor

Zanima nas koliko dugo se bavi modnim dizajnom?

– Još iz perioda odrastanja inspiracija mi je bila moja mama, visoka i vitka figura koja bi se tako kreativno nosila s oskudicom kojoj smo bili svi izloženi, ali ne i podređeni. U paketima Crvenog krsta, koje smo dobijali šezdesetih godina prošlog veka, nalazili su se deseni i materijali garderobe koji nisu toliko bili viđeni u našoj ulici u Zrenjaninu. Za mojom mamom u haljinama od krep materijala s naglašenim strukom i girtlom od istog materijala okretali su se i oni najstidljiviji. Toliko mi je to značilo da i danas kad god priđem garderoberu s namerom da se obučem ili osmislim novu kombinaciju, razmišljam da ona bude u isto vreme i romantična i decentnog desena. To je i diskretni omaž mojoj mami – odgovara Olivera Balašević.

 Ona otkriva i zašto je izabrala modu, a ne neku drugu oblast:

– Kako mi je pripala i uloga bake, najviše me raduje kada me desetogodišnja Simona odmeri i kaže mami – hoću kapu kao Oljinu. I moja modna misija tada započinje. Okružena sam bakama koje žele da budu podmlađene. Priroda je samo retke i probrane obeležila aurom večitih devojčica. Rado se prisetim svojih uvek doteranih učiteljica, nastavnica, profesorica...

Na nekim majicama i haljinama i stihovi: „Skovaću prsten od petoparca. Tvog džeparca kad si došla u ovaj grad” ili „Da neko pita koliko te volim” ...

Da li je bilo teško izabrati Đoletove stihove ili je već imala u glavi one koje je želela da „šetaju” gradom, na majicama i haljinama?

– Kako je Đoletova poezija istinski posvećena ženi na onaj sentimentalni i estetski način s izrazima vrlo originalnih metafora i rima, posvetila sam se kreiranju svojevrsne poezije koja se ne samo lista, nego i nosi – kaže Olivera.

Dodaje da ne moraju da prođu decenije kako bi shvatili da Đoletova poezija pripada najlepšoj ljubavnoj poeziji dvadesetog veka.

– Ponesena tim saznanjem sve više primećujem da stihovi biraju mene i one koje ih ponesu, a o blaženom izrazu lica prolaznika koji bi zastali gledajući u, recimo, haljinu „Mati” da i ne pričam – kaže naša sagovornica.

Brend Olivere Balašević samo na prvi pogled ima neobično ime: zove se „Angelo di Salayka”. Otkud takav naziv i zašto je toliko vezana za Salajku, jedan od najstarijih kvartova u Novom Sadu?

– Novi Sad je grad koji volim jer je on u njemu rođen, a onda i naša deca i unuke, i sve što sam zbog njih i prema njima radila, uvek je počinjalo od Salajke i završavalo se na njoj. To je inspirisalo Đoleta ne samo da to pomene u svojim pesmama, nego i da nacrta portret anđela sa Salajke, kako je imao običaj da me zove, pa je na njemu i napisao Angelo di Salayka. Ni na trenutak se nisam kolebala da li je to mogući naziv za one sate i sate crtanja, krojenja, šivenja i na kraju prišivanja svilenih etiketa s tim nazivom na haljinu ili bluzicu za nekog sledećeg anđela koji će ih poneti – otkriva naša sagovornica.

Olivera je napisala i knjigu „Planeta Dvorište”, koja je imala je devet izdanja. Pitamo da li piše novu, možda neku o Đorđu Balaševiću, jer toliko smo voleli njegove pesme da smo verovali da o njemu sve znamo. Da li je baš tako?

Knjiga o Đorđu

– Pisanje knjige o Đorđu u ovom trenutku značilo bi zastati u izmicanju čežnji, okrenuti se i pogledati joj u „oči”. Bojim se da za to još nemam snage, iako je od trenutka kada sam spustila svoj mali žuti kofer ispred kuće s brojem 33, sve opisano u pesmama, romanima, muzici. I sve je baš tako o njemu, meni, nama – dobijamo iskreni odgovor.

Ipak, zanima nas kako provodi ovo leto u Novom Sadu, da li vreme leči, da li je lakše uz unuke?

– Kao vođa „kolonizacije” Planete Dvorište 2 u najopevanijoj ulici u Novom Sadu već sam stigla dotle da se i šesti mali astronaut privikava na bestežinsko stanje moje bezuslovne ljubavi. Zvonki smeh mojih unuka i prve komplikovane reči koje usput savladavaju dok u pauzama od igre u dvorištu kačimo minđuše od duple trešnje, melodije su i ukus ovog leta u kojima uživam dok pripremam scenario za monobajku „Prezime ruže” i njeno premijerno izvođenje u Istri. I naravno da Đorđa još kako ima i uvek će ga biti, jer jedino vreme koje se pominje uz njegovo ime je – zauvek – poručuje Olivera Balašević.