Razoružavanje mozgova

Dok Željko Mitrović razoružava zadrugare knjigom, Srbi vade iz svojih skrivenih fioka, sefova i „štekova” vatreno oružje. A ko razoružava decu od malih ubojitih sprava, mobilnih telefona – koji im ubijaju sive ćelije u mozgu, svaku ljudskost i emociju?

I dok je nema na zvaničnom TV programu, „Tiktok” slavi rijaliti zvezdu Miljanu Kuljić. Pinkove zvezde oplakuju „Zadrugu” koja navodno više neće popunjavati program ove ružičaste televizije, bar ne u ovakvoj formi. Traže argumente da se obračunaju s neistomišljenicima. Jer, zaboga, za nasilništvo i agresiju, koji dolaze s  njihovih frekvencija, nisu oni krivi... Uvek je neko drugi.

Zašto talentovane mlade bendove i neke drugačije predstavnike svoje generacije ne premeste s „Insta” kanala na dominantni, nacionalni Pink TV. Postoje i takvi mladi ljudi, ali mi za njih, nažalost, ne znamo.

Opet smo se zaneli i zaboravili one najzapostavljenije, našu decu. Kao da nismo izvukli najvažniju lekciju. Dok se Srbija ponovo deli na dve kolone, stajući u odbranu nekakvom navodnom nasilju, roditelji nisu ni primetili da su mališani, u odsustvu starijih koji su zauzeti nekakvim svojim bitkama, počeli da komuniciraju s novim drugarom – robotom, koji se ovih dana pojavio na njima najdražoj aplikaciji „Snepčet”?

Što bi razgovarali i družili se s vršnjacima, roditeljima, nastavnicima, koji se trenutno utrkuju da pokažu ko više pati i tuguje zbog stravičnog masakra u školi, kad imaju superinformisanog android-drugara, koji će im pružiti odgovore na sva pitanja? Roditelji, dok glasno besedite, dižete glas u roditeljskim odborima, na ulicama, da li znate s kim vam se dete ovih dana druži?

To su one nepoznate čike, na koje ste ih nekada opominjali, oni stranci od kojih ne treba uzimati bombonu... S kojima ne treba razgovarati na ulici, kojih se treba kloniti... Samo, oni su se sada, neprimetno, zavukli u tinejdžerske sobe... I tu su... Kao u kakvom horor filmu, a da ih niste ni videli. Nažalost, i to ste prevideli... Deca vam beže nekoliko koraka ispred...

U međuvremenu, desili su se još neki stravični zločini. Mediji, željni nove krvi, pregleda i klikova, pohrlili su na mesto događaja... Naše komšije na adrese policijskih stanica dostavili su 13.500 komada oružja, kao da je reč o ispostavi pice ili pošiljke s „Ali ekspresa”.

Da li to znači da se osećamo nesigurno, da bismo prvom prilikom to oružje upotrebili ili da u svakom od nas, što bi rekli predstavnici hrvatske grupe „Let 3”, čuči mali podli psihopat. Dok se Srbija razoružavala, Evropa je slavila... ujedinjena pesmom u britanskom gradu Liverpulu.

Javni servis ispoštovao je dane tuge i žalosti, prenos Pesme Evrovizije preselio je na svoj Treći program i time pokazao koliko ceni i gde je zapravo mesto ovom programski kvalitetnom kanalu. Ko nije gledao, nije ništa propustio. Još jedna parada dekadencije i obesti. Senzacija i šok, umesto kvalitetne melodije. Evrovizija odavno više nije „Aba” i Džoni Logan ... Naš Luka Blek ostao je „uspavan” među poslednjima. Niko nije prepoznao njegovu poruku... I ovoj igrici je kraj. Idemo dalje, kao da je i nije bilo.

Televizije su u danima posle tragedije ponavljale istu matricu. Red psihologa, sociologa, sveznajućih. Filozofije i teorije... Nisu znali čime da popune program. Jedino se izdvojio „Oko magazin” čiji su novinari pristupili aktuelnoj temi kroz razgovor s roditeljima čija su deca neposredno bila akteri tragičnog događaja u školi „Vladislav Ribnikar”. Otvoreno su razgovarali i upitali se – kako dalje i kako pristupiti svojoj deci... Šta im reći, šta ih savetovati, kako s njima razgovarati...

Koliko su televizije i društvene mreže krive, toliko je i do nas. Srbijo, probudi se!