Čuvar slonova u zimskom periodu

Posle više od pet decenija lutanja po zemaljskom šaru, a nije bio valjda jedino na Arktiku i Antarktiku, Časlav Hadži Nikolić shvatio je da njegov put otkrivanja zapadu nepoznatih fenomena drugih medicinskih tradicija može imati i začuđujuće obrte.

Poznati beogradski neuropsihijatar u daleka prostranstva nikada nije išao kao turista niti zna kako to izgleda. Čvrsto se držao osnovnog principa da odredište „nije drugačije mesto, već drugačiji pogled na svet” bez obzira na to o kojim se kategorijama radi, uključujući i medicinu kao oblast usmerenu ka smanjenju ljudske patnje. Jer, otkriti u drugim kulturama nama nepoznate fenomene, koji mogu ublažiti patnju, osnovni je princip takozvane transkulturalne psihijatrije, kao važnog dela integrativne medicine kojoj se ovaj lekar posvetio.

Neuropsihijatar antropološke orijentacije

 Doktorirao je na katedri za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a na Otvorenom univerzitetu UN za komplementarnu medicinu Kolombo – Atina, u Atini.

Već četvrt veka bavi se istraživanjem ajauaske, psihoaktivne biljke koju narodi Amazonije koriste u okviru veoma složenog, rafiniranog psihoterapijskog postupka. Nekada je to bila samo zanimljiva egzotika, a već danas se učinkom ajauaske bave na odeljenju za neuronauke u Oksfordu i Univerzitetu „Džons Hopkins” u Sjedinjenim Državama.

Ponekad, sve češće, odluta i u rodno Valjevo, a dom mu je na Dorćolu, nadomak Bajlonijeve pijace.

 Svaki njegov povratak iščekuje se s nestrpljenjem, jer nova saznanja i uspomene nesebično deli s mladim kolegama, predanim slušaocima kojima nudi mogućnost da s njim zaplove tom pučinom. Slično je bilo i sada, kad se posle tromesečnog izbijanja vratio iz Sri Lanke, sa Svetlog ostrva.

– Imao sam nameru da i ove godine odem u peruansku Amazoniju i da nastavim ono što sam započeo, ali se toj nameri isprečilo vanredno stanje zbog pandemije – počeo je kao da se pravda. – Tako sam se preusmerio ka Sri Lanki, mada su me prijatelji i kolege odvraćali od tog nauma zbog zamki koje je postavila pandemija korone.

Otkriva i da je Sri Lanka zapravo jedna od njegovih prvih „kulturalnih ljubavi”:

– Tamo sam, između ostalog, upoznao i Čedomila Veljačića, profesora istočnjačkih filozofija sa Zagrebačkog sveučilišta, koji je, kako mi je jednom poverio, zgrožen zapadnim grabežnim mentalitetom napustio mesto profesora i u Sri Lanki nastavio život kao budistički monah. Pod imenom Biku Nanadživaku dostigao je visoko mesto u budističkoj monaškoj hijerarhiji.

Ovu epizodu pominje ne da bi se, kako kaže, poredio s njim, već zato što je tokom poslednjeg putovanja na ovo ostrvo upoznao monaha Olanda Anandu koji ga je neodoljivo podsetio na čuvenog zagrebačkog profesora, na njegove životne, filozofske i religiozne stavove. Kao i Veljačić, došao je sa zapada na ostrvo i ostao četiri decenije, imao visoko i zapadnjačko i istočnjačko obrazovanje i kretao se Budinim putem „usamljen kao nosorog”.

– Meni je bila privilegija da budem njegov saputnik. Nažalost, zbog niza okolnosti naše druženje nije moglo da potraje onoliko koliko je trebalo, ali u blesku njegovih razmišljanja mogao sam nazreti šta je to što bi se iz budističkih meditativnih tehnika moglo prilagoditi i integrisati u zapadni psihoterapijski prostor. S našom zajedničkom prijateljicom Slavicom Zekavicom otišli smo u Dondru, najjužniju naseobinu Sri Lanke – a od tog mesta do najjužnijeg kopna na planeti Zemlji nema ničeg sem vode okeana – da posetimo jedan budistički hram. Tu, ispred hrama, šetkao se slon, a jedan od monaha mi je objašnjavao zašto je slon za budiste sveta životinja, pa samim tim i zašto roditelji dovode decu da se s njim poigraju. Tako je počelo – pripoveda naš sagovornik.

Priča kako su se onda rastali, svako je otišao svojim putem. Časlav se vratio u Unavatunu, gde je bilo centralno mesto njegovog boravka.

– U Unavatuni me je dočekao poziv na neku vrstu seminara o budizmu koji je nekoliko monaha organizovalo za strance (plaćanje u dolarima ili rupijama) kao instant naukovanje. Da li je budizam izašao na tržište ili je bilo obratno – ne znam, tek sutradan me je jedan od kaluđera pozvao na molitvu sa svojim pratiocima. Uveo me je u prostoriju u kojoj ništa nije podsećalo na manastir: prazan prostor, sto i dve stolice. Nije bilo ni mirišljavih štapića ni Budinih slika. Ušli smo i zauzeli mesta, a on je izvadio svoj kompjuter i – kliknuo na zum. Počele su da iskaču sličice njegovih pratilaca u elektronskom pohodu na budizam – priseća se naš sagovornik.

 Tako je, kaže rastuženo, njegova mistična predstava o budizmu počela da bledi i dobija druge dimenzije.

– Ne mogu da kažem da je to bio razlog mog okretanja na drugu stranu, ali iste večeri (a mislim da se ništa ne dešava slučajno) zvala su me na večeru dvojica kolega koja su se vraćala sa Univerziteta Čang Haj u Tajlandu, nakon edukacije o načinu korišćenja slonova u terapiji uz pomoć životinja – nastavlja on.  

Životinje u poslednje vreme sve češće postaju pomoćni terapeuti u unapređenju mentalnog zdravlja ili lečenju mentalnih poremećaja. To je oblik psihoterapije u kojoj se korišćenjem arhajske veze između životinje i čoveka obučeni ljubimci (psi, konji, mačke, ptice...) uključuju u terapijski proces. To je uveliko u upotrebi u zapadnim zemljama, a u novije vreme i kod nas. Klinika „Mejo”, na primer, ima posebnu službu u okviru koje se koriste obučeni psi terapeuti.

Istraživanja na Univerzitetu Čang Haj pokazala su da je lečenje uz pomoć slonova dalo mnogo bolje rezultate nego terapije s drugim životinjama, a naročito kod dece s autizmom. Međutim, široka je lepeza bolesti dece i starijih u koju se mogu uključiti i slonovi.

– Te večeri maštarili smo da jedan takav centar osnujemo u Sri Lanki. Svidela mi se ta ideja, ali da bih joj se približio podrazumevalo je i da se zbližim s ovim bićima kako bih razumeo njihovu psihologiju. Slonovi su najinteligentnije životinje s najvišim stepenom empatije, pre svega prema sabraći, ali i prema ljudima.      Odmah me je impresionirala brižnost tih mastodonata koju iskazuju prema bićima u okruženju, a posebno ljudima – objašnjava dr Hadži Nikolić.

U selu Pinavala postoji „sirotište za slonove”, prostor u kojem je smešteno devedesetak napuštenih životinja. S jedne strane, tu su bili zaštićeni i sigurni, ali s druge je odnos prema njima bio prilično surov.

– Pridružio sam se organizaciji koja se brine o tim divnim stvorenjima. Bio sam zadužen za slona Rađu i njegovu „suprugu” Lakši. Rađa je lep, veliki slon bez kljova. Možda se ne zna da samo pet odsto mužjaka azijskog slona ima kljove? Taj nedostatak spasao ih je od istrebljenja, sudbine koja uprkos svemu još preti njihovim afričkim rođacima.

Druženje s Radžom i Lakši bilo je lepo, ali to je pre svega bio težak i iscrpljujući celodnevni rad, a taj „protokol” se mora opisati. Počinje u osvit zore, oko pet, s dvočasovnom šetnjom džunglom koliko da se štićenik malo razmrda. Sledi lekarski pregled stopala zbog mogućeg trnja ili kakvih drugih povreda, a zatim i „jutarnja toaleta” sa četkanjem (skidanjem prašine) i umivanjem. Doručak je „lak”: od sto do dvesta kilograma raznog zeleniša koje se, srećom, ne kuva. Bila je suša, pa je slon dobijao i vitamine „po spisku”, koje je doktor pakovao u smotuljke trave i tako mu servirao. Onda valja skoknuti dva-tri kilometra do obližnje reke jer slonovi obožavaju kupanje ili samo leškarenje u mlakoj vodi. Pa maženje…

– Kontakt ostvaruju dodirom, a emocije i raspoloženje iskazuju surlom i ušima – nasmejao se Časlav. – Kada su u nevolji, mašu ušima i ispuštaju zvuke niske frekvencije da bi ih čuli ostali u grupi i pritekli u pomoć. Preplitanje surle sa sabratom ima isto značenje kao i rukovanje u ljudskim odnosima, dok ušima obznanjuju ili radost ili bes. Ne dao vam Bog ovo drugo! To drugo, dakle stanje besa, nekontrolisane agresivnosti i destrukcije znano kao mast stanje u koje mužjaci zapadaju jednom ili dva puta godišnje. Traje kratko, petnaestak dana. Inače, to su mirne i brižne životinje čije se emocije nekad i fizički osećaju.

Dan rastanka

Dodaje i da će zauvek pamtiti dan rastanka:

– Osećajući da odlazim, Radža me je nežno obgrlio surlom, a zatim dugo za mnom mahao ušima u znak pozdrava. Teško je i zamisliti da u tolikoj životinji i debelokošcu obitava tako nežno srce.

Nije spominjao popodnevni odmor „negovatelja” i „štićenika”, niti da li je Radži i Lakši pred spavanje čitao priče za laku noć, pa se lako da zaključiti da im to plandovanje nije u opisu redovnih dnevnih aktivnosti. Ali, s nostalgijom je pričao čak i o skupljanju i čuvanju slonovske balege, jer je dragocena sirovina za izradu izuzetno kvalitetnog i veoma traženog papira.

Popodnevna šetnja džunglom se podrazumevala.

– Tokom celodnevnog druženja stvara se veza, a intenzitet tog odnosa vremenom postaje sve jači i veći – pričao je razneženo. – Zbog toga me nije zbunila Radžina reakcija kad smo se neopozivo rastajali. Učinilo mi se da sam osetio njegovu tugu... ili je to bila moja fantazija? Tešim se nadom da će me radostan dočekati dogodine...

Nesuđeni poglavica

Časlav Hadži Nikolić je neuropsihijatar antropološke orijentacije. Pripada školi nove kros-kulturalne psihijatrije čiji je osnovni princip paradigma – ako želimo da razumemo ponašanje drugih kultura, celokupna analiza našeg doživljaja mora biti zasnovana na njihovim konceptima, a ne na našim.

Taj svoj stav nastojao je da primeni u egzotičnim kulturama Anda i Amazonije, Bornea i Malezije, među jemenskim gabilama kao i nigerijskim plemenima ili u visokim tradicijama indijske i kineske kulture.

Nastoji da koncepte tradicionalnih medicinskih sistema integriše u zapadni medicinski model.

To nisu skitanja prvom klasom, niti u aranžmanima sa zvezdicama, već asketska snalaženja, o čemu svedoči priča da ga je onomad savet kongoanskog plemena Tiv, nastanjenog u Nigeriji, proglasio za poglavicu, ali zvanična ceremonija inauguracije još nije obavljena jer nema para da kupi tri krave, šest koza i pirinač za gozbu u čast svog ustoličenja.