Zašto se ne gledamo u oči
Živimo u veku visoke tehnologije i komunikacione povezanosti, ali nam se dogodilo da roditelji i deca sve manje razgovaraju i zajedno provode vreme, kaže Ana Mirković
Drugi ciklus serijala „Porodična mreža”, koji počinje da se prikazuje u subotu na RTS-u, neće se više baviti digitalnom pismenošću već svim onim temama koje su prisutne u životu tinejdžera i njihovih porodica. Novih jedanaest epizoda snimljeno je krajem februara u okviru Školskog programa. O tome smo razgovarali sa autorkom emisije Anom Mirković, psihologom i direktorkom Instituta za digitalnu komunikaciju.
– Ciklus otvaramo pričom o emocijama, a završavamo razgovorom o prvim ljubavima. Između, složićemo druge lakše i teže teme – kaže naša sagovornica. – Živimo u veku visoke tehnologije i komunikacione povezanosti, ali nam se dogodilo da roditelji i deca, sve manje razgovaraju i provode zajedno vreme u istoj sobi, gledajući se u oči, držeći se za ruke, grleći se. Toga je sve manje. I to stalno pripisujemo novom životnom stilu; toj našoj trci s vremenom, za novcem, egzistencijom, uspehom.
„Porodična mreža” je zbog toga napravila veliki zaokret u konceptu, naglašava autorka, to je sada mesto okupljanja porodice, pa je studio RTS-a jedna mala porodična oaza za druženje i razgovore na esencijalne teme koje čine život. Već u prvoj emisiji, u kojoj gostuju dve porodice, govoriće se o tome zašto danas roditelji i deca ne pričaju o emocijama.
– Mi svakog dana pravimo greške u koracima. Sve emocije su za ljude. Na primer, roditelji ne mogu da podnesu činjenicu da dete može biti tužno, ljubomorno, besno, gnevno, smatrajući to, na neki način, svojom greškom. Netačna procena. Svaka emocija o nama nešto otkriva i to je deo odrastanja, sazrevanja.
Prema njenim rečima, mnogi su zaboravili da je vaspitanje osnovna uloga roditeljstva.
– Ali ne kroz davanje saveta već kroz postavljanje pitanja. Deci treba postavljati pitanja – da ih što više čujemo i shvatimo. Zašto nam se desila tragedija u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” na Vračaru kada je učenik sedmog razreda ubio osmoro učenika i radnika obezbeđenja i ranio šestoro dece i nastavnicu? To treba svi da se zapitamo. Nikada nije bilo važnije otvoreno razgovarati sa decom jezikom koji oni mogu da razumeju. Deca ne pričaju. Deca su stalno nad ekranima, deca su otuđena, a nisu krive tehnologije. Krivi smo svi mi koji ne uspevamo da napravimo balans. Nije sedenje za ekranom prirodno stanje našeg deteta. Roditelji kažu: da, ali mi nemamo vremena! Kroz ciklus „Porodična mreže” više puta sam podsetila da deca ne znaju za kvantitet. Nije važno da budemo pet sati dnevno zajedno sa njima. Možemo da budemo i pola sata, ali da tada treba zaista da ih slušamo. I razumemo.
Potrebni smo jedni drugima. Bitno je da pomognemo, podržimo, ne osuđujemo, da nismo restriktivni, da neomalovažavamo tuđe probleme. Rečju, da jedni drugima budemo „vazdušni prečišćivač”. Da imamo na koga da se oslonima. Eto, to je bila naša ideja kada smo radili ovaj novi krug „Porodične mreže” i tako smo birali i teme. Stvarno se dogodila neka čarolija dok smo snimali emisiju – priča naša sagovornica
U ovom ciklusu učestvovaće porodice iz različitih krajeva Srbije, od Zrenjanina do Vranja i Leskovca.
– Svaka emisija ima ozbiljan obrazovni koncept. Deca se informišu na internetu i ne razgovaraju sa roditeljima o prvom poljupcu, prvom seksualnom odnosu, zaštiti, osećanjima... Zatim, kako rešavati konflikte, govoriće se o predrasudama, o slici o sopstvenom telu, stereotipima, uzorima... Influenseri sa čudnim vrednosnim sistemom, danas su uzori našoj deci. Roditelji o njima ne znaju ništa. Kažu, to ne pratimo. Što nije dobro. Takođe, pričaćemo i o strahovima. Deca se boje da ne razočaraju i ne ispune očekivanja svojih roditelja. Kod njih postoji velika bojazan od kazne. Roditelji bi trebalo da ih podrže ali su isključeni iz komunikacije, jer ih se deca plaše. To sigurno nije dobar model rešavanja problema.
Posle snimljenih jedanaest epizoda autor emisije Ana Mirković zaključuje da razgovora nikada nije dosta, ali da ga nikada nije bilo manje. Deca međusobno u porodici retko pričaju, šalju jedni drugima poruke na četu ili na „Tiktoku”.
– Volela bih da „Porodična mreža” služi kao uzor roditeljima. Da posle odgledane emisije sa decom nastave da o tome razgovaraju „iz sopstvenih cipela”. Da više vremena provode jedni s drugima, da se mnogo više slušamo, da se bolje razumemo i da shvatimo da je razgovor najbolji put do rešenja svih naših problema.
