Selo Štava čeka svatove

Četrdeset starijih i mlađih momaka iz potkopaoničkog sela Štava, zvanog kraj sveta jer je skoro na administrativnoj granici sa Kosmetom, ostalo je neoženjeno. Poslednjih decenija devojke bi iz sela u podnožju Pančićevog vrha uglavnom odlazile zauvek u grad, a kada je naša ekipa pre deset godina ovuda prolazila, mladoženjama su pokušavali da dovode devojke iz Albanije i s Kosova i Metohije.

 

„Dajte momcima telefonski signal, da mogu i da se čuju s devojkama – pa će biti ženjeni. One nisu mogle da dolaze ovde pešice, ne znam ni kako bi i gde deca išla u školu, ne pamtim ko se ovde uopšte skoro oženio”, kaže, prostirući veš, starija domaćica koja nije željna „slikanja za novine”.  Istina, a i za nas lepa vest, od pre dve godine, kako je napravljen put iz okolnih banja i kopaoničkih sela, iz kojih se dolazilo pešice, ovde su zasnovane dve porodice, a mladi očevi i majke prevoze se na posao u novosagrađenim hotelima. 

 

Tridesetogodišnji Vlada Radisavljević je u novom hotelu našao posao pomoćnog radnika. Iako svakodnevno pešači ili vozi bicikl po pet kilometara do banje i nazad, odlučio je da u selu i ostane. Na pitanje da li je čovek krojač svoje sudbine, odgovara da jeste, odlučno nam rekavši i da je njemu u Štavi dobro. Nema više ni kafane, ali je navikao da uzgaja pasulj i krompir, da s drugarima sakuplja drvo za ogrev i da se leti, oko ognjišta koje podlože pored Štavske reke, okupe „stari” i „novi” Štavljani sa svih strana. S ostalim nesuđenim mladoženjama zapeva i koju pesmu dok okreću vola. Priča se, kad je Lepa Brena imala koncert na Kopaoniku, da su momci iz Štave organizovano išli da se slikaju sa njom…

Za Uskrs, tradicionalno se okupljaju u srednjovekovnoj kamenoj Crkvi Svetog Mine, na koju su ponosni. Preostale starije domaćice iz sela donesu im ofarbana jaja. Očuvano srednjovekovno zdanje, s jedinstvenim kamenim krovom i  sitnim prozorima koji se ka spolja „sužavaju” kao puškarnice, još jedan je od znakova da je u neobičnom selu vreme stalo. Po pretpostavkama, gradnja kamene crkve započeta je u susednom selu Mrče u 12. veku, jer su ostaci temelja, ukopanih metar u zemlju, iz tog perioda. Završena je tek u 16. veku u vreme vojvode Mrkše. Kako predanje kaže, vojvoda je poslao graditelja Tavu (po kom selo dobija ime) u Grčku da bolje nauči zanat, ali se ovaj tek nakon 10 godina vratio s idejom da crkvu, uz pomoć stanovnika sela Mrče i Štava, premesti u sadašnju Štavu. Vojvoda je, kažu, okupio vojsku i poveo je da kazni stanovništvo, ali su pred vojskovođu izašle majke s novorođenčadima i tražile:

„Ili nas okumi ili nas ubi”, na šta je Mrkša odlučio da okumi Mrčane i Štavljane i s njima zajedno premesti i ovde završi crkvu. Spomenik majkama i vojvodi Mrkši nalazi se preko puta crkve, a od toga dana do danas svaka kuća u dva sela 24. novembra slavi Dan Svetog Mine kao zajedničku slavu. Liturgija je u crkvi.

Konjanik i ratnik, Sveti Mina je u tradiciji i zaštitnik rudara, koje je u ovaj kraj još krajem 13. veka doveo kralj Milutin čiji su dvori bili u Mrči. Jedan od najmoćnijih Nemanjića je, po ovom predanju, crkvi koja je još tamo bila dao njegovo ime. U Mrči je živeo s petom ženom, kraljicom Simonidom koju je otac, vizantijski kralj, da bi izbegao rat, s pet godina udao za 4,5 decenije starijeg kralja. S njom nije imao decu. U zaseoku Delić naišli smo na izvor „Devojačke suze” za koji kažu da je nazvan po Simonidinoj patnji. Kada je usamljena hitala ka izvoru koji se smatra „delotvornim za žene” i čije kapi iz otvora kao suze polako padaju,  svita bi pitala „De li će”, pa je i zaseok tako dobio ime. Zamonašila se po njegovoj smrti u Bugarskoj, gde su potom i njegove mošti prenete. 

Crkva Svetog Mine je, inače, oslikana u 17. veku u vizantijskom stilu. Njena obnova započeta je nedavno restauracijom freske svetitelja Mine na pročelju i fresaka s ikonostasa. Biće obnovljen i zvonik iz 1938. godine, kaže vodič Marija Mihajlović Gajić. 

U porti, pored srednjovekovnih  nadgrobnih ploča oko crkve i grobova  s barjacima koji označavaju u tradiciji večno stanište, prilikom iskopavanja pronađeni su sarkofazi od belog studeničkog mermera u kojima su se sahranjivale značajne ličnosti Milutinovog doba. Oni su, kao i predmeti skupljeni u domaćinstvima okolnih sela izloženi u malom etno-muzeju u zdanju bivše osnovne škole, otkako je pre deceniju prestala da radi jer je ostala bez ijednog učenika. Osim ćilima tkanih ručno u nekadašnjoj fabrici tepiha u obližnjem Lukovu, izloženi su naćeva – drvena kutija za brašno, bravnjača za nošenje posuda za vodu preko ramena, zastruk – drvena posuda za sir i pogaču kad se stoka vodi na ispašu, stara limena dimilica za pčele…   

Marija, koja je poreklom odavde, veruje kao i ostali da će planovi izgradnje drumova i hotela u lukovskom kraju vratiti Štavu i Svetog Minu, kao turističke atrakcije, na mapu puteva Srbije kojima će u donedavno zaboravljeni „rudnik” prirodnih, ali i istorijskih bogatstava ponovo stići mladi. 

Čitamo izbledela imena: Sultana, Vlodomir, Valena…