Izbliza: Jasna Đurović, voditeljka

Svaki moj dan bio je potraga za dobrom pričom. Bila sam uvek na usluzi, dostupna 24 sata, otvorena za sve probleme, za sva teška pitanja i traženje rešenja. I, onda na kraju, kad sve saberete i oduzmete shvatite da malo toga ostaje što nisam podredila poslu. Slagala bih kada bih rekla da to nije bio moj izbor. I da nisam volela svoj posao, jer zahvaljujući upravo njemu ja sam ovo što sam danas – jedinstvena, a jednaka. Poziv sa Una televizije doživela sam kao priliku da idem još više i dalje. Prosto, ne može se nazad.

Priča nam to Jasna Đurović, poznata novinarka koja je odnedavno voditeljka vesti „Una dan” i, evo, sada i urednica „Gradskih priča”, nove emisije koja je radnim danima na programu Una TV u 19 sati.

Karijeru je počela na TV Košava 2006. Bila je reporter na zadatku, nikada istom, ali je posao uvek osetila pod đonovima svojih cipela. Vodila je paralelno i „Telemaster”. Tako je bilo sve do 2010. kada je novinarstvo postalo ono što je želela da bude – veština čitanja između redova, smelost da se ne ćuti i odgovornost za svaku reč i postupak. Te godine dobila je prostor za istraživanje u „Eksplozivu”, emisiji TV Prva koja joj je u minulih dvanaest godina donela mnoga priznanja i nagrade. Da li joj ova promena sada prija?

– Dišem, a to je u novinarstvu mnogo važno. I to punim plućima! – poverava nam se.

– Nepunih godinu dana sam na Una TV, a prošlo je kao tren.

Hoće li „Gradske priče” po sadržaju biti slične „Eksplozivu”?

– „Gradske priče” su emisija kojoj dajem jedan potpuno drugačiji pečat. Tu smo da gledaocima vratimo osmeh na lice, da ih upoznamo sa svim našim gradovima, ljudima.

Šta je u fokusu „Gradskih priča” narednih nedelja?

– Govorićemo o nekim potpuno neverovatnim, a interesantnim stvarima, ali to neka bude iznenađenje. Mi smo jedan „večernji zabavnik”. Poučni, rasterećeni, za razonodu i, što je najvažnije, prijemčivi smo i mlađoj populaciji jer naše priče su brze, urbane, iz vaše ulice, vaše zgrade, tramvaja, autobusa, iz svake perspektive. Takođe, ono što do sada nije viđeno na ovim prostorima – voditeljke Milijana Mićunović i Tijana Škodrić imaće interesantne uloge u svojim najavama, a kakve videćete.

Zašto se običan čovek malo slika na našim televizijama?

– Zato što na mnogim televizijama rade neobični ljudi koji ne shvataju da je sadržaj svega upravo ono što nazivamo običnim čovekom. 

U kakvom sećanju će vam ostati „Eksploziv”?

– Bilo je svega, pa i trenutaka kada se nisam libila da rizikujem život. Iz ove perspektive nikada više ne bih ušla u divlji rudnik, a zamislite 100 metara ispod zemlje u nečemu što nije obezbeđeno, gde smo bez ikakve zaštite kolega i ja proveli dva sata.

Činjenica je i da sam najdirektnije uticala da neko danas bude živ, i to je nešto što sam više puta uspela u „Eksplozivu”. A to ne može da se izbriše. Zahvaljujući njemu upoznala sam mnoge sjajne ljude, od kojih mi je jedna sagovornica obećala da ću kad ona umre dobiti poziv da snimam njenu sahranu.

I možda bi ovo zvučalo bizarno da ne postoji pozadina priče; to je žena koja 40 godina nosi crveno i sve što ima i sa čim živi u toj joj je boji. Utoliko će i njena sahrana biti neobična jer na njoj niko neće nositi crno – biće to crvena sahrana.

Zašto ste se opredelili za novinarstvo?

– Nikada nisam mislila da ću biti novinar. Želja se rodila mesec dana pre prijemnog ispita. Sve ostalo je istorija. Želela sam zapravo da budem lekar.

Televizija je decenijama bila svedok, pa sve više i učesnik u istorijskim događajima. Nije li sada u senci interneta i društvenih mreža?

– Ima dana kada mislim da je televizija umrla, ali je, na sreću, mnogo više onih u kojima dobijam potvrdu da se to nikada neće desiti. Želim da verujem da je televizija zadržala one tri ključne stvari – da informiše, edukuje i zabavi.

Internet i društvene mreže su mesto na kom ćemo mi, a već smo na dobrom putu, dozvoliti da nam prođe život. Trka je još neizvesna.

O vašoj privatnosti malo se zna?

– Ja sam jedno vrlo iskreno biće. Živim lepo i mirno, ali izričita sam u tome da moj život nikada neće biti tema.

Rođena sam u Petrovcu na Mlavi. Trebalo je da se zovem Ivan jer su se roditelji nadali sinu, ali, na dan Svetog Ilije, 2. avgusta 1983, rodila se devojčica, od skoro neverovatnih pet kilograma. Na moju sreću, majka se zove Ilinka, pa mi shodno prazniku na koji sam se rodila nisu dali to ime.

Roditelji su bili onakvi kakvi samo mogu da se požele. Jaki u trenucima kad treba, požrtvovani i nikada strogi. Najzahvalnija sam im na tome što su me 2002. ostavili u velikom Beogradu da se sama izborim. Nisam znala gde se šta nalazi, gde je koja ulica, nikoga nisam poznavala. U Petrovcu je sve bilo lako.

Sećam se, kad je došlo vreme za studiranje, imali smo poplavu. Reka Mlava nam je odnela pola kuće, automobil, moji roditelji su u to ulagali decenijama. Uz sveću, spremala sam se za prijemni ispit, na spratu, a dole sve pliva u vodi. I uspela sam.

Po saznanju da sam uspela da upišem Fakultet političkih nauka, roditeljima sam saopštila da pre odlaska u Beograd želim da radim mesec dana. Tada sam naučila jednu od najvažnijih lekcija u životu – da cenim dinar.