Petra, tri boje crveno

Petra je avantura na koju krećete jednom u životu, istinsko čudo klesano vetrom, kišom i ljudskom rukom, mesto na kojem shvatate pravo značenje fraze „oduzima dah na prvi pogled”. Foto-aparat ne može da dočara lepotu ružičastog (crvenog) grada, kao što ne mogu ni ovi redovi. Petru treba videti. Prepešačiti svih 20 kilometara. Popeti se uz 830 stepenika uklesanih u stenu. Fotografisati na jutarnjem svetlu kada su stene žute, ali i na popodnevnom, kada se kamen otkriva u crvenim nijansama. Neki će reći da je najlepša noću, kada je osvetljena s hiljadu sveća.

Grad koji se smatra jednim od najstarijih na svetu i koji je bio izgubljen 500 godina s pravom je izabran za jedno od sedam svetskih čuda novog sveta i uvršten na spisak svetske baštine Uneska. Filmofili Petru prepoznaju po „Indijani Džounsu” i Harisonu Fordu, čiji lik se može videti u radnjama pred ulaz u ovaj, sada arheološki park.

Dugi, uski kanjon

Avantura počinje kod centra za posetioce odakle su turistima na raspolaganju konji i magarci, na kojima je moguće preći jedan deo puta do ulaska u kanjon pod nazivom Sik (El Siq). Na ulaznici koja košta 50 jordanskih dinara (oko 70 evra) piše da su oni besplatni, ali vlasnici beduini ipak očekuju bakšiš, pa se većina turista ipak opredeljuje za pešačenje.

Kanjon je dug 1,2 kilometra, na pojedinim mestima širok jedva tri metra. Lokalni vodiči će vam ispričati da nikada nije pronađena nijedna alatka i da do danas nije poznato kako su i uz pomoć kojeg oruđa Nabatejci isklesali grad u stenama visokim i do 100 metara. Ovde drveća nema, pustinja je svuda ukrug, pa nije jasno ni da li su koristili skele, bez kojih ni danas ne bi bilo moguće izvesti ovakav građevinski poduhvat. Nije jasno ni kako su uspeli da naprave sistem za prikupljanje kišnice tokom monsuna, koja je kanalima uklesanim u stranice kanjona stizala do rezervoara. Ti kanali su vidljivi i danas dok se prolazi kroz Sik. Vodiči tvrde i da nikada nije pronađeno nijedno telo, nijedna kost. Ovde su grobnice iz kojih se duše penju u nebo.

A nebo se gotovo i ne vidi u kanjonu kojim se stiže do Riznice, najčuvenije i najfotografisanije građevine Petre. Jedna od pretpostavki jeste da je Riznica zapravo bila grobnica nabatejskog kralja Areta Četvrtog. Smatra da je tu bilo sakriveno veliko blago, koje je pokradeno tokom vekova, pa se zato ustalio naziv Riznica. Neki smatraju da je blago i dalje zakopano negde u Petri, budući da je otkriveno samo 15 odsto grada. Ostatak je i dalje pod peskom i kamenjem, a arheološka istraživanja sporo napreduju.

Izlazimo iz kanjona i pred nama puca pogled na širok plato od peska: gomile turista, dovikivanje na raznim jezicima, u lice vam se unose beduini s ponudom da jašete kamile dok vas fotografišu s Riznicom u pozadini (minut tog jahanja košta 10 jordanskih dinara, što je oko 15 evra). Pod šatorima se prodaju voda za piće, magneti i nakit, beduinska deca vas vuku za ruku i nude da vas odvedu na vidikovac s kojeg se prave najlepše instagram fotografije…

Provukli smo se kroz tu gužvu pokušavajući da uslikamo najfotografisaniji prizor u Jordanu i jedan od najlepših na svetu. Ulaz je zabranjen, a i nema šta da se vidi jer je Riznica prazna. Brz dogovor s beduinima i odvode nas na ono što će se ispostaviti kao jedan od najuzbudljivijih trenutaka u Petri. Penjemo se na vidikovac, čiji je vrh otprilike desetak metara iznad krova Riznice. Ne postoje stepenice, čak ni staza, nemaš zašta da se uhvatiš, samo ogromne crvene stene. Ova „staza” je zabranjena za turiste jer je opasna po život, ali beduini, uz neizbežan bakšiš, ipak vode grupe uz kameni masiv. S dušom u nosu i uz ne malu pomoć, savladana je crvena gromada. Na vrhu beduinski šator, čaj dobrodošlice i fotografisanje Riznice iz ptičije perspektive vredne upale mišića.

Silazak nije bio toliko strašan kao uspon, prvenstveno zato što su nam pokazali stari planinarski štos: sedneš, pa sklizneš niz crvenu stenu do prvog mesta na kojem možeš da se uspraviš. Većina turista oblači se u belo zbog jarkog pustinjskog sunca, što je u ovom slučaju bila greška, jer trag crvenih stena nije bilo moguće ukloniti s pantalona ni posle nekoliko pranja.

Vraćamo se do Riznice i nastavljamo kroz mini-kanjon posle kojeg se izbija na amfiteatar takođe isklesan u steni, koji je mogao da primi i do 8.000 gledalaca. Tu je i „ulica kafanica”, u kojoj možete popiti sok od ceđene pomorandže ili nara, kupiti vodu (cena flašice od pola litra raste kako ulazite dublje u Petru), začine poput šafrana ili zatara... Ovde većina turista i završava obilazak Petre. Oni u boljoj kondiciji nastavljaju sve do tzv. manastira iz trećeg veka pre Hrista, do kojeg se stiže posle uspona uz 829 uklesanih stepenika.

Živi muzej istorije čovečanstva

Nikome nije dozvoljeno da prenoći u Petri, mesto se mora napustiti do 19 časova leti, a 17 časova zimi. Dva puta nedeljno se organizuju ture „Petra noću”, kada su put kroz Sik i prostor ispred Riznice osvetljeni samo plamenom sveća.

Petra će vam ispričati priče o mnogim civilizacijama, ne samo o nabatejskoj. Neki je nazivaju živim muzejem istorije čovečanstva, skloništem za ljude i bogove. Po predanju, narod koji je naselio Petru vodi poreklo direktno od Arona, Mojsijevog rođenog brata, čiji se grob nalazi u blizini. Ovde stavljamo tačku, a biblijska staza biće deo drugog nastavka priče o Jordanu.

Planinarski as – pustinjski vodič

– Ako sam uspeo da na Elbrus, najviši vrh Evrope, izvedem ženu bez šaka i stopala, uspeću i tebe…

Mada sam na polovini puta odlučila da odustanem od uspona na vidikovac, posle ovih reči našeg vodiča Slobodana Stokića nije bilo povratka. Ovaj momak iz Kučeva kod Požarevca dobro je poznato ime u svetu alpinizma: osvojio je Akongavu, Kilimandžaro, Monblan…

Bio je prvi čovek iz Srbije koji je s Danijelom Jovanović, rođenom s invaliditetom, osvojio najviši vrh Evrope 2008. godine. A Danijela je, uz Slobinu pomoć, postala prva žena s invaliditetom na svetu koja je osvojila Elbrus. Stokić je pomogao i Slavoljubu Epifaniću da kao prva slepa osoba iz Srbije prvo osvoji Rtanj u zimskim uslovima, a posle i Musalu, najviši vrh Balkanskog poluostrva.

Odmorište na putu začina

Područje oko Petre bilo je naseljeno i pre Nabatejaca, a neki spisi govore da potiče iz 7000. godine p. n. e. Prestonica Nabatejskog carstva postala je u 4. veku p. n. e. U vreme najvećeg procvata, u gradu je živelo oko 20.000 ljudi, uglavnom trgovaca i poljoprivrednika. Slavu i bogatstvo Petra je stekla zahvaljujući geografskom položaju: nalazila se na „putu začina” od Egipta do Indije. Imala je ogromne rezervoare vode, pa su karavani ovde pristajali kako bi zamenili umorne konje i kamile i snabdeli se dragocenom tečnošću, trgujući usput.

Iako se tvrdi da grad nikada nije osvojen (imali su u slučaju opsade zalihe vode za 10 godina, a put je vodio kroz uzan Sik koji je bilo lako odbraniti), na kraju je ipak mirno potpao pod vlast Rimskog carstva. Nakon pojave pomorskih puteva i zemljotresa, značaj Petre opada, pa zatim potpuno pada u zaborav. Posle 500 godina, Zapadu je postala poznata 1812. godine, kada ju je otkrio Šveđanin Johan Burkhard. Doskoro ovde je živelo dvadesetak porodica beduina, a danas u njoj mogu da rade samo njihovi potomci.