Ko krade psihoterapiju
Predlog da se emotivnim problemima građana bave isključivo psiholozi, a da se iz tog posla isključe psihijatri nije dobar kada se zna da Srbiji nedostaje između tri i pet hiljada ovih stručnjaka
Opšte je poznato da se u svojim počecima psihoterapija, kao metod lečenja duše ljudi s emocionalnim problemima, razvijala u okviru medicine. Poznati lekari, psihijatri i neurolozi, od Sigmunda Frojda, Alfreda Adlera, Karla Gustava Junga, Miltona Eriksona, Arona Beka, Viktora Frankla, Erika Berna, Frica Perlsa, Irvina Jaloma, kao i mnogi drugi, davali su svoje pionirske doprinose razvoju različitih pristupa psihoterapiji. Na domaćem terenu razvoju psihoterapije su značajno doprineli naši lekari i psihijatri: Vojin Matić, Hugo Klajn, Vladeta Jerotić, Milan Popović, Ljubomir Erić, Nevenka Tadić, Tomislav Sedmak, Branko Gačić, da spomenemo samo neke iz „stare garde”.
Monopol nad psihologijom
Ukoliko se usvoji jedna čudna zakonska inicijativa Društva psihologa Srbije, svim gore navedenim lekarima bilo bi zabranjeno da se bave psihoterapijom. Naime, spomenuta nevladina organizacija je predložila Zakon o psihoterapijskoj delatnosti, prema kojem se prvo psihoterapija određuje kao isključiva psihološka delatnost, a zatim se nalaže da se njom kao psihološkom delatnošću mogu baviti samo psiholozi. Drugim rečima, ovim zakonom bi psihijatrima, kao i svim drugim profilima koji nisu psiholozi, bilo zabranjeno da se bave psihoterapijom, a ako to budu činili, čekaju ih značajne novčane sankcije.
Uprkos svom zvučnom imenu, Društvo psihologa Srbije smatra se nereprezentativnom organizacijom psihologa u Srbiji jer se procenjuje da okuplja samo 10 odsto domaćih psihologa. U samom predlogu Zakona o psihološkoj delatnosti postoji čitav niz problematičnih članova koji su izazvali otpor kod većine drugih psihologa koji su prepoznali pokušaj jedne male grupe psihologa da ovim zakonom ostvari svoje lukrativne interese i da preko predložene Komore psihologa i sistema raznih licenci praktično nametne monopol nad psihologijom u Srbiji.
Brigu nad psihoterapijom u Srbiji već 22 godine vodi Savez društava psihoterapeuta Srbije koji je član Evropske asocijacije za psihoterapiju. Savez okuplja 27 udruženja naučno priznatih psihoterapijskih pristupa, dodeljuje nacionalni sertifikat za psihoterapiju, vodi registar psihoterapeuta, organizovao je dva evropska kongresa psihoterapeuta i devet domaćih. Savez je predlagač Zakona o psihoterapijskoj delatnosti koji je u skladu sa savremenom evropskom i međunarodnom regulativom u oblasti psihoterapije.
Savremeno shvatanje jeste da je psihoterapija posebna profesija za koju, pored psihologije i psihijatrije, postoji više „ulaznih vrata”. Jedna od tih vrata su i dodiplomske i postdiplomske studije na fakultetima za psihoterapiju koji postoje u više evropskih zemalja, od kojih su nama najbliži Austrija i Slovenija.
Pored toga, svako ko je završio neki fakultet može postati psihoterapeut ako ispuni još dva uslova. Prvi je da nauči i položi desetak ispita iz oblasti psihologije i psihijatrije, a koji obuhvataju ona znanja o duši koji bi svaki psihoterapeut trebalo da zna bez obzira na svoju orijentaciju. To se zove „Psihoterapijska propedeutika” i taj program nude četiri fakulteta u Srbiji. Drugi je da završi četvorogodišnje teorijsko i praktično školovanje u nekoj od naučno priznatih psihoterapijskih škola, što uključuje i rad s klijentima pod nadzorom nekog starijeg kolege (supervizora).
Pre dve godine je u Hrvatskoj donet zakon o psihoterapiji koji se inače smatra restriktivnim, ali koji nikako ne svodi psihoterapiju na delatnost psihologa, već naziv psihoterapeut mogu nositi i lekari, socijalni radnici i pedagozi, a za ostale profesije je rezervisan naziv „savetnik u psihoterapiji”.
Neregulisana i u privatnoj sferi
Svako ko je pokušao da zbog svojih emotivnih problema ostvari terapijski razgovor s nekim stručnim licem u domu zdravlja, zna da je psihoterapijsku uslugu skoro nemoguće dobiti. Prema evropskim standardima o potrebi stanovništva za psihoterapijom, Srbiji nedostaje između tri i pet hiljada psihoterapeuta. Iako je Savez društava psihoterapeuta 2016. objavio deklaraciju da je pravo na psihoterapiju deo univerzalnog ljudskog prava na lečenje, sistem javnog zdravstva je nem za potrebe građana za psihoterapijom, tako da ona ostaje neregulisana i u privatnoj sferi.
Zbog svega toga, ovaj pokušaj uzurpacije psihoterapije od šačice ambicioznih psihologa treba odbaciti, uprkos njihovog busanja zaštitom iz „vrha vlasti”.
