Кости у кожном џаку

Анорексија је болест младих жена јер је од 90 дo 95 одсто обoлелих женског пола. У општој популaцији учесталост износи 1,7 одсто. Међу менталним болестима анорексија учествује са 3–5 одсто, а смртност јој је шест пута виша него у општој популацији. По деценији број умрлих је пет одсто. Излечивост је, срећом, најмање 40 одсто.

Екстремна виткост је мода коју од почетка шездесетих година прошлог века диктирају високи друштвени слојеви, уосталом, као и све друге моде. Изглед нечијег тела био је некад израз само еволуционих сила усмерених ка репродукцији, тј. преношењу гена с генерације на генерацију, док су данас очигледни културни и социјални утицаји који се најбоље исказују у моди.

Тело без трунке масти, као предуслова дуговечности, здравог и срећног живота постиже се, ако га већ генетика није подарила, начином исхране и мукотрпним излагањем стилизованим физичким напорима којима се елиминише свака калорија преко неопходних 2.000. Поред толико много хране која нас свакодневно доводи у искушења, принуђени смо да се понашамо неприродно и да је се клонимо иако смо гладни, а кад себи пустимо на вољу, накнадно се самокажњавамо упуштањем у разноразне физичке активности како бисмо сагорели унете калорије и смирили нечисту савест. Неко ко проводи цео дан радећи за писаћим столом троши од 1.400 до 1.600 калорија да би обезбедио енергију за видљиве и невидљиве телесне потребе које у мировању и нису нарочито велике.

Неко ће рећи да су модерни људи размажени и да свесно живе у општој хипокризији, правећи се да јесу оно што нису и верујући у нешто што није за веровање. Напротив, сви су људи исти и следе навике стечене током милиона година еволуције. То што тело депонује у себе маст и у случајевима недостатка хране „ресетује” свој метаболизам, користећи га ефикасније, дубоко је укорењена, несвесна и врло адаптивна склоност, прилагођена околностима повремених глади због суше, поплава, земљотреса и недостатка биљака и ловине.

Екстремна манифестација тако жељене виткости долази из света високе моде. У суштини, она се увукла и међу обичне људе током прошлог века. Две британске девојке – Твиги у шездесетим и Кејт Мос у деведесетим, високе 167, односно 170 цм, свака испод 50 кг тежине, постале су идеали за све тинeјџерке и женски свет уопште. Њихов изглед утицао је на медије и њихове представе о женској лепоти. „Мисице” света 60-их година прошлог века биле су високе у просеку 160 центиметара и тешке 60 кг. Неких 20 година касније, висина „мисица” порасла је за десетак центиметара, али им је тежина остала иста. Између осталог, лого Колумбије пикчерс, масивна, заобљена и секси „лејди с бакљом” изненада је 1992. стесана за 30 одсто телесне масе, поставши витка и танка, у складу са данашњим поимањем лепоте тела. У исто време, модна индустрија и њен наметнути идеал танушне жене постали су циљ напада феминисткиња и лекара, јер се чинило да претерано мршаве манекенке и други модели пројектују лошу слику о жени идеализујући њену рањивост, крхкост и физичку незрелост. Идеал женске лепоте од пре четрдесетак година подсећао је на хероинске наркоманке, а рекламе, са као кост и кожа танушним моделима, имале су укус дечје порнографије.

Аларм за нову психичку болест

Први аларм чуо се 1978. године, када је патолошка мршавост описана као епидемијска болест. Светска јавност продрмана је реченицом Хилде Брух (1904–1984), америчке психоаналитичарке са Бејлора у Хјустону: „Нове болести су ретке, а оне које селективно нападају младе, богате и лепе никада нису постојале. Али једна таква болест захватила је још у раном двадесетом веку кћери образовних и успешних породица: сетимо се француске филозофкиње Симон Вајл, која је гладовањем себе довела до смрти. Слична прича важи и за чувену данску списатељицу Карен Бликсен (ауторку романа „Моја Африка”), коју је након деценија изгладњивања издало слабо срце.

Име те отмене, а разорне болести је анорексија нервоза и у 21. веку јавља се све чешће. Процене сугеришу да она погађа до четири одсто жена и 0,3 одсто мушкараца током њиховог живота. Бројне студије указују да је инциденца у порасту. Истраживања показују да променљиви стандарди лепоте, друштвене мреже и стрес могу бити покретачи овог тренда.

Од чувене, преломне књиге америчке професорке Брух, објављене 1978: Златни кавез: енигма анорексије нервозе, па надаље, о необичном поремећају написано је брдо чланака и књига, али је мало урађено на његовом довођењу у ред. Јавили су се покушаји и у свету моде, где су уведене тзв. плус-сајз манекенке, буце од преко 80 кила. Али, са увођењем „оземпика” и то је пало у воду: и оне су се стесале!

Уз анорексију појавила се и булимија, коју одликује халапљиво једење (8.000 калорија у једном оброку), а одмах потом повраћање унете хране. У последњој деценији све више маха узима орторексија, где оболели одбија да узима сваку намирницу која није потпуно здрава и органског порекла, те највећи део времена проводи размишљајући о дијетама.

Анорексичне особе имају погрешну слику о своме телу, замишљајући га сувише масивним и ружним и због тога себи ограничавају унос хране на 200 до 400 калорија дневно. Око 90–95 одсто паћеника су жене, а већина њих потиче из богатих породица. Очигледно је да болест има социјалну адресу, а не полну.

Иако је прилично лако оптужити високу моду за повећани број особа са анорексијом и булимијом, мора се рећи да 98 одсто претерано витких жена не показује дијагностички ниво поремећаја уноса хране. Многе од њих су на дијети, многе су крајње незадовољне својим телом, али врло мало њих иде испод 40 килограма и врло мало њих губи менструацију. Осим тога, ретке су оне које само у једном наврату поједу хране са онолико масти колико се уноси за четири дана.

Не постоји еволуциони преседан за идеал мршавости. У суштини, природна селекција је деловала против такве тенденције. Зна се већ дуго да жене са поремећајем уноса хране имају проблем са плодношћу и репродукцијом, односно рађањем деце.

Смањено уношење хране и лудило дијета постали су изразити 60-их година прошлог века, у периоду када су жене уживале у релативној сексуалној слободи и финансијској независности и када су желеле да одложе рађање, односно када су почеле да се стиде типично женских атрибута (попрсја и бедара). Промотeри идеала мршавости и данас су финансијски независне жене, што помаже објашњењу идеализовања мршавости у вишим друштвеним слојевима.

Последњих година наука је дошла до важних сазнања о неуролошкој основи ових поремећаја. Данас знамо да је анорексија повезана са дубоким променама мозга.

Једна студија из 2022. године спроведена на 685 жена са овим стањем и 963 жене без поремећаја у исхрани открила је да је спољашњи слој мозга, мождана кора – која игра кључну улогу у размишљању, расуђивању и емоцијама – значајно тања код анорексије. Уз то горњи темени режњеви и таламус, који оба обрађују сензорне информације, били су највише погођени. Ово може објаснити једну од карактеристика анорексије: да оболели имају поремећену перцепцију сопственог тела.

Кето дијета као спас

Што се лечења овог проблема тиче, до сада махом неуспешног, најбоље резултате показала је кетогена дијета, са великим количинама масти (60–50 одсто) и беланчевина (20–30 одсто) и са минимално угљених хидрата (5–10 одсто). Професор Гвидо Франк са Универзитета Калифорније у Сан Дијегу и његов тим договорили су се са 22 жене са анорексијом, чији је индекс телесне масе довољно порастао да буду у распону здраве до благо потхрањене тежине, да се придржавају кетогене дијете током 14 недеља.

Осамнаест жена из ове групе које су се придржавале дијете пуних 14 недеља показале су значајно побољшање симптома анорексије и бројних депресија. Тринаест се чак довољно побољшало да падне испод прага за клиничку дијагнозу и анорексије и депресије.

Остаје да се провери да ли кето дијета заиста може постати решење, јер у њој велики део намирница (нпр. стари сир, кајмак, прасетина, јагњетина) припадају скупу строго забрањене и чак одвратне хране у главама анорексичарки.

Било како било, анорексичне особе не треба само хранити, већ им и помоћи да заволе себе, своје (несавршено) тело и његове насушне потребе.