Kosti u kožnom džaku

Anoreksija je bolest mladih žena jer je od 90 do 95 odsto obolelih ženskog pola. U opštoj populaciji učestalost iznosi 1,7 odsto. Među mentalnim bolestima anoreksija učestvuje sa 3–5 odsto, a smrtnost joj je šest puta viša nego u opštoj populaciji. Po deceniji broj umrlih je pet odsto. Izlečivost je, srećom, najmanje 40 odsto.

Ekstremna vitkost je moda koju od početka šezdesetih godina prošlog veka diktiraju visoki društveni slojevi, uostalom, kao i sve druge mode. Izgled nečijeg tela bio je nekad izraz samo evolucionih sila usmerenih ka reprodukciji, tj. prenošenju gena s generacije na generaciju, dok su danas očigledni kulturni i socijalni uticaji koji se najbolje iskazuju u modi.

Telo bez trunke masti, kao preduslova dugovečnosti, zdravog i srećnog života postiže se, ako ga već genetika nije podarila, načinom ishrane i mukotrpnim izlaganjem stilizovanim fizičkim naporima kojima se eliminiše svaka kalorija preko neophodnih 2.000. Pored toliko mnogo hrane koja nas svakodnevno dovodi u iskušenja, prinuđeni smo da se ponašamo neprirodno i da je se klonimo iako smo gladni, a kad sebi pustimo na volju, naknadno se samokažnjavamo upuštanjem u raznorazne fizičke aktivnosti kako bismo sagoreli unete kalorije i smirili nečistu savest. Neko ko provodi ceo dan radeći za pisaćim stolom troši od 1.400 do 1.600 kalorija da bi obezbedio energiju za vidljive i nevidljive telesne potrebe koje u mirovanju i nisu naročito velike.

Neko će reći da su moderni ljudi razmaženi i da svesno žive u opštoj hipokriziji, praveći se da jesu ono što nisu i verujući u nešto što nije za verovanje. Naprotiv, svi su ljudi isti i slede navike stečene tokom miliona godina evolucije. To što telo deponuje u sebe mast i u slučajevima nedostatka hrane „resetuje” svoj metabolizam, koristeći ga efikasnije, duboko je ukorenjena, nesvesna i vrlo adaptivna sklonost, prilagođena okolnostima povremenih gladi zbog suše, poplava, zemljotresa i nedostatka biljaka i lovine.

Ekstremna manifestacija tako željene vitkosti dolazi iz sveta visoke mode. U suštini, ona se uvukla i među obične ljude tokom prošlog veka. Dve britanske devojke – Tvigi u šezdesetim i Kejt Mos u devedesetim, visoke 167, odnosno 170 cm, svaka ispod 50 kg težine, postale su ideali za sve tinejdžerke i ženski svet uopšte. Njihov izgled uticao je na medije i njihove predstave o ženskoj lepoti. „Misice” sveta 60-ih godina prošlog veka bile su visoke u proseku 160 centimetara i teške 60 kg. Nekih 20 godina kasnije, visina „misica” porasla je za desetak centimetara, ali im je težina ostala ista. Između ostalog, logo Kolumbije pikčers, masivna, zaobljena i seksi „lejdi s bakljom” iznenada je 1992. stesana za 30 odsto telesne mase, postavši vitka i tanka, u skladu sa današnjim poimanjem lepote tela. U isto vreme, modna industrija i njen nametnuti ideal tanušne žene postali su cilj napada feministkinja i lekara, jer se činilo da preterano mršave manekenke i drugi modeli projektuju lošu sliku o ženi idealizujući njenu ranjivost, krhkost i fizičku nezrelost. Ideal ženske lepote od pre četrdesetak godina podsećao je na heroinske narkomanke, a reklame, sa kao kost i koža tanušnim modelima, imale su ukus dečje pornografije.

Alarm za novu psihičku bolest

Prvi alarm čuo se 1978. godine, kada je patološka mršavost opisana kao epidemijska bolest. Svetska javnost prodrmana je rečenicom Hilde Bruh (1904–1984), američke psihoanalitičarke sa Bejlora u Hjustonu: „Nove bolesti su retke, a one koje selektivno napadaju mlade, bogate i lepe nikada nisu postojale. Ali jedna takva bolest zahvatila je još u ranom dvadesetom veku kćeri obrazovnih i uspešnih porodica: setimo se francuske filozofkinje Simon Vajl, koja je gladovanjem sebe dovela do smrti. Slična priča važi i za čuvenu dansku spisateljicu Karen Bliksen (autorku romana „Moja Afrika”), koju je nakon decenija izgladnjivanja izdalo slabo srce.

Ime te otmene, a razorne bolesti je anoreksija nervoza i u 21. veku javlja se sve češće. Procene sugerišu da ona pogađa do četiri odsto žena i 0,3 odsto muškaraca tokom njihovog života. Brojne studije ukazuju da je incidenca u porastu. Istraživanja pokazuju da promenljivi standardi lepote, društvene mreže i stres mogu biti pokretači ovog trenda.

Od čuvene, prelomne knjige američke profesorke Bruh, objavljene 1978: Zlatni kavez: enigma anoreksije nervoze, pa nadalje, o neobičnom poremećaju napisano je brdo članaka i knjiga, ali je malo urađeno na njegovom dovođenju u red. Javili su se pokušaji i u svetu mode, gde su uvedene tzv. plus-sajz manekenke, buce od preko 80 kila. Ali, sa uvođenjem „ozempika” i to je palo u vodu: i one su se stesale!

Uz anoreksiju pojavila se i bulimija, koju odlikuje halapljivo jedenje (8.000 kalorija u jednom obroku), a odmah potom povraćanje unete hrane. U poslednjoj deceniji sve više maha uzima ortoreksija, gde oboleli odbija da uzima svaku namirnicu koja nije potpuno zdrava i organskog porekla, te najveći deo vremena provodi razmišljajući o dijetama.

Anoreksične osobe imaju pogrešnu sliku o svome telu, zamišljajući ga suviše masivnim i ružnim i zbog toga sebi ograničavaju unos hrane na 200 do 400 kalorija dnevno. Oko 90–95 odsto paćenika su žene, a većina njih potiče iz bogatih porodica. Očigledno je da bolest ima socijalnu adresu, a ne polnu.

Iako je prilično lako optužiti visoku modu za povećani broj osoba sa anoreksijom i bulimijom, mora se reći da 98 odsto preterano vitkih žena ne pokazuje dijagnostički nivo poremećaja unosa hrane. Mnoge od njih su na dijeti, mnoge su krajnje nezadovoljne svojim telom, ali vrlo malo njih ide ispod 40 kilograma i vrlo malo njih gubi menstruaciju. Osim toga, retke su one koje samo u jednom navratu pojedu hrane sa onoliko masti koliko se unosi za četiri dana.

Ne postoji evolucioni presedan za ideal mršavosti. U suštini, prirodna selekcija je delovala protiv takve tendencije. Zna se već dugo da žene sa poremećajem unosa hrane imaju problem sa plodnošću i reprodukcijom, odnosno rađanjem dece.

Smanjeno unošenje hrane i ludilo dijeta postali su izraziti 60-ih godina prošlog veka, u periodu kada su žene uživale u relativnoj seksualnoj slobodi i finansijskoj nezavisnosti i kada su želele da odlože rađanje, odnosno kada su počele da se stide tipično ženskih atributa (poprsja i bedara). Promoteri ideala mršavosti i danas su finansijski nezavisne žene, što pomaže objašnjenju idealizovanja mršavosti u višim društvenim slojevima.

Poslednjih godina nauka je došla do važnih saznanja o neurološkoj osnovi ovih poremećaja. Danas znamo da je anoreksija povezana sa dubokim promenama mozga.

Jedna studija iz 2022. godine sprovedena na 685 žena sa ovim stanjem i 963 žene bez poremećaja u ishrani otkrila je da je spoljašnji sloj mozga, moždana kora – koja igra ključnu ulogu u razmišljanju, rasuđivanju i emocijama – značajno tanja kod anoreksije. Uz to gornji temeni režnjevi i talamus, koji oba obrađuju senzorne informacije, bili su najviše pogođeni. Ovo može objasniti jednu od karakteristika anoreksije: da oboleli imaju poremećenu percepciju sopstvenog tela.

Keto dijeta kao spas

Što se lečenja ovog problema tiče, do sada mahom neuspešnog, najbolje rezultate pokazala je ketogena dijeta, sa velikim količinama masti (60–50 odsto) i belančevina (20–30 odsto) i sa minimalno ugljenih hidrata (5–10 odsto). Profesor Gvido Frank sa Univerziteta Kalifornije u San Dijegu i njegov tim dogovorili su se sa 22 žene sa anoreksijom, čiji je indeks telesne mase dovoljno porastao da budu u rasponu zdrave do blago pothranjene težine, da se pridržavaju ketogene dijete tokom 14 nedelja.

Osamnaest žena iz ove grupe koje su se pridržavale dijete punih 14 nedelja pokazale su značajno poboljšanje simptoma anoreksije i brojnih depresija. Trinaest se čak dovoljno poboljšalo da padne ispod praga za kliničku dijagnozu i anoreksije i depresije.

Ostaje da se proveri da li keto dijeta zaista može postati rešenje, jer u njoj veliki deo namirnica (npr. stari sir, kajmak, prasetina, jagnjetina) pripadaju skupu strogo zabranjene i čak odvratne hrane u glavama anoreksičarki.

Bilo kako bilo, anoreksične osobe ne treba samo hraniti, već im i pomoći da zavole sebe, svoje (nesavršeno) telo i njegove nasušne potrebe.