Однос личног и политичког
Занимало нас је како појединачне судбине, емоције, идентитети и свакодневни животи постају места на којима се преламају политичке, друштвене и историјске околности, каже Маријана Коларић
Изложба Личне приче / Политичке реалности резултат је дугогодишње сарадње између Музеја савремене уметности у Београду (МСУБ) и Музеја савремене уметности у Лиону. Након прошлогодишње изложбе у овом француском граду, београдска поставка је отворена 12. јуна у згради МСУБ на Ушћу.
Изложба садржи више од седамдесет дела уметника из Србије, региона бивше Југославије и међународне савремене уметничке сцене, а кустоски тим изложбе чине Изабел Бертолоти, директорка macLYON-a, Маријана Коларић, директорка МСУБ-а, Мирослав Карић, кустос МСУБ-а, и Матје Лелијевр, руководилац збирки у macLYON-у.
Поводом актуелне изложбе, која је отворена за посетиоце до 20. септембра, разговарали смо са директорком Музеја савремене уметности у Београду Маријаном Коларић.
Матје Лелијевр је у уводном говору на отварању изложбе истакао вашу сарадњу на пројекту Естетике сусрета, представљеном на Октобарском салону 2024. године. Да ли је тај догађај био својеврсна генеза изложбе или је пројекат започео још раније?
Сарадња на пројекту Естетике сусрета свакако је била важан тренутак у развоју заједничког рада и наших професионалних односа, али корени ове изложбе сежу још раније. Кроз вишегодишње професионалне контакте и размену искустава између тимова Музеја савремене уметности у Београду и macLYON-а постепено се развијала идеја о дубљем дијалогу између наших колекција. Пројекат Личне приче / Политичке реалности настао је управо из жеље да се кроз уметничка дела успостави простор сусрета различитих историјских искустава, културних контекста и институционалних традиција. У том смислу, Октобарски салон јесте био важан подстицај, али је изложба резултат много дужег процеса заједничког промишљања и сарадње.
Зашто баш однос личног и политичког као тема?
Однос личног и политичког једно је од кључних питања савремене уметности још од друге половине 20. века. Уметници често полазе од сопственог искуства, интимних прича и личних позиција, али та искуства готово увек одражавају шире друштвене процесе. Занимало нас је како појединачне судбине, емоције, идентитети и свакодневни животи постају места на којима се преламају политичке, друштвене и историјске околности. Управо због тога тема није везана за једну епоху или један географски простор, већ има универзалну димензију која повезује уметнике различитих генерација и средина.
Када говоримо о политици у уметности, понекад је танка граница између уметничког израза и памфлета. Какав сте однос имали према „горућим темама“ данашњице?
Нисмо желели изложбу која би нудила једноставне одговоре на актуелна политичка питања нити да уметничка дела функционишу као илустрација дневних догађаја. Оно што нас је занимало јесте способност уметности да отвара простор за сложеније разумевање стварности. Многи радови на изложби настали су у различитим историјским тренуцима, али и данас веома снажно комуницирају са савременим изазовима управо зато што се баве универзалним питањима моћи, идентитета, друштвене одговорности, миграција, сећања или отпора. Верујем да уметност има највећу снагу онда када поставља питања и подстиче критичко мишљење, а не када нуди готове одговоре или политичке ставове.
На изложби је радило четворо кустоса. Шта је било посебно важно вама и Мирославу Карићу као српском делу кустоског тима?
За нас је било важно да представимо богатство и комплексност колекције Музеја савремене уметности у Београду и да је поставимо у равноправан дијалог са међународном колекцијом macLYON-а. Нисмо желели да изложба буде заснована на националним оквирима, већ на темама, идејама и уметничким стратегијама које повезују дела настала у различитим срединама. Посебно нам је било значајно да укажемо на изузетну продукцију уметника из Србије и бивше Југославије, која је често недовољно заступљена у великим европским колекцијама, али истовремено и да покажемо колико су њихова питања и поетике део шире међународне уметничке сцене.
Како сте доживели рад Изабел Бертолоти и Матјеа Лелијевра? У чему су се ваше визије поклапале, а где су биле различите?
Оно што је ову сарадњу учинило посебно вредном јесте чињеница да смо делили заједничко уверење да колекције нису статични скупови дела, већ живи простори дијалога. Поклапали смо се у жељи да изложбу градимо кроз сусрете и неочекиване везе између радова. Разлике су се пре свега односиле на перспективе из којих посматрамо колекције или појединачне радове, што је било изузетно продуктивно. Колеге из Лиона донеле су поглед споља на нашу колекцију и често су уочавале везе које нама нису биле одмах видљиве. Управо су те разлике обогатиле пројекат и омогућиле да настане изложба која превазилази институционалне и националне границе.
Кога бисте издвојили међу француским уметницима?
Тешко је издвојити само неколико аутора јер је управо разноврсност једна од највећих вредности ове изложбе. Ипак, верујем да ће домаћој публици посебно бити занимљиви радови уметнице Софи Кал (Sophie Calle), која на јединствен начин спаја лично искуство, сећање и друштвене односе, као и Клер Табуре (Claire Tabouret), једне од најзначајнијих уметница млађе генерације, која је недавно привукла велику пажњу јавности својим витражима за обновљену катедралу Нотр-Дам. Посебно бих издвојила и уметнике као што су Тамуер Мејри (Thameur Mejri) и Назанин Поуанде (Pouyandeh), чији радови отварају питања идентитета, миграција, припадности и друштвених трансформација. Оно што ову селекцију чини важном јесте чињеница да многи од ових аутора до сада нису били значајније представљени публици у Србији.
Који су сегменти сарадње између МСУБ-а и macLYON-а који можда нису видљиви публици, али јесу значајни за институцију и нашу уметничку сцену?
Најважнији аспект оваквих сарадњи често остаје иза кулиса. Реч је о размени стручних знања, кустоских методологија, искустава у раду са колекцијама, конзерваторским праксама и истраживачким пројектима. Таква партнерства омогућавају да наши стручњаци буду део међународних професионалних мрежа и да се уметничка сцена Србије снажније позиционира на европској културној мапи.
Посебно је важно истаћи да ова сарадња није остала само на нивоу заједничке изложбе. Захваљујући пројекту, обе институције су обогатиле своје колекције новим делима, а радови појединих уметника из Србије ушли су у колекцију macLYON. То представља дугорочан резултат који превазилази трајање саме изложбе и доприноси већој међународној видљивости наших уметника. Управо у томе видим једну од најважнијих улога музеја данас – да буду места сусрета, размене и стварања нових професионалних и културних веза.
