Odnos ličnog i političkog

Izložba Lične priče / Političke realnosti rezultat je dugogodišnje saradnje između Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) i Muzeja savremene umetnosti u Lionu. Nakon prošlogodišnje izložbe u ovom francuskom gradu, beogradska postavka je otvorena 12. juna u zgradi MSUB na Ušću.

Izložba sadrži više od sedamdeset dela umetnika iz Srbije, regiona bivše Jugoslavije i međunarodne savremene umetničke scene, a kustoski tim izložbe čine Izabel Bertoloti, direktorka macLYON-a, Marijana Kolarić, direktorka MSUB-a, Miroslav Karić, kustos MSUB-a, i Matje Lelijevr, rukovodilac zbirki u macLYON-u.

Povodom aktuelne izložbe, koja je otvorena za posetioce do 20. septembra, razgovarali smo sa direktorkom Muzeja savremene umetnosti u Beogradu Marijanom Kolarić.

Matje Lelijevr je u uvodnom govoru na otvaranju izložbe istakao vašu saradnju na projektu Estetike susreta, predstavljenom na Oktobarskom salonu 2024. godine. Da li je taj događaj bio svojevrsna geneza izložbe ili je projekat započeo još ranije?

Saradnja na projektu Estetike susreta svakako je bila važan trenutak u razvoju zajedničkog rada i naših profesionalnih odnosa, ali koreni ove izložbe sežu još ranije. Kroz višegodišnje profesionalne kontakte i razmenu iskustava između timova Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i macLYON-a postepeno se razvijala ideja o dubljem dijalogu između naših kolekcija. Projekat Lične priče / Političke realnosti nastao je upravo iz želje da se kroz umetnička dela uspostavi prostor susreta različitih istorijskih iskustava, kulturnih konteksta i institucionalnih tradicija. U tom smislu, Oktobarski salon jeste bio važan podsticaj, ali je izložba rezultat mnogo dužeg procesa zajedničkog promišljanja i saradnje.

Zašto baš odnos ličnog i političkog kao tema?

Odnos ličnog i političkog jedno je od ključnih pitanja savremene umetnosti još od druge polovine 20. veka. Umetnici često polaze od sopstvenog iskustva, intimnih priča i ličnih pozicija, ali ta iskustva gotovo uvek odražavaju šire društvene procese. Zanimalo nas je kako pojedinačne sudbine, emocije, identiteti i svakodnevni životi postaju mesta na kojima se prelamaju političke, društvene i istorijske okolnosti. Upravo zbog toga tema nije vezana za jednu epohu ili jedan geografski prostor, već ima univerzalnu dimenziju koja povezuje umetnike različitih generacija i sredina.

Kada govorimo o politici u umetnosti, ponekad je tanka granica između umetničkog izraza i pamfleta. Kakav ste odnos imali prema „gorućim temama“ današnjice?

Nismo želeli izložbu koja bi nudila jednostavne odgovore na aktuelna politička pitanja niti da umetnička dela funkcionišu kao ilustracija dnevnih događaja. Ono što nas je zanimalo jeste sposobnost umetnosti da otvara prostor za složenije razumevanje stvarnosti. Mnogi radovi na izložbi nastali su u različitim istorijskim trenucima, ali i danas veoma snažno komuniciraju sa savremenim izazovima upravo zato što se bave univerzalnim pitanjima moći, identiteta, društvene odgovornosti, migracija, sećanja ili otpora. Verujem da umetnost ima najveću snagu onda kada postavlja pitanja i podstiče kritičko mišljenje, a ne kada nudi gotove odgovore ili političke stavove.

Na izložbi je radilo četvoro kustosa. Šta je bilo posebno važno vama i Miroslavu Kariću kao srpskom delu kustoskog tima?

Za nas je bilo važno da predstavimo bogatstvo i kompleksnost kolekcije Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i da je postavimo u ravnopravan dijalog sa međunarodnom kolekcijom macLYON-a. Nismo želeli da izložba bude zasnovana na nacionalnim okvirima, već na temama, idejama i umetničkim strategijama koje povezuju dela nastala u različitim sredinama. Posebno nam je bilo značajno da ukažemo na izuzetnu produkciju umetnika iz Srbije i bivše Jugoslavije, koja je često nedovoljno zastupljena u velikim evropskim kolekcijama, ali istovremeno i da pokažemo koliko su njihova pitanja i poetike deo šire međunarodne umetničke scene.

Kako ste doživeli rad Izabel Bertoloti i Matjea Lelijevra? U čemu su se vaše vizije poklapale, a gde su bile različite?

Ono što je ovu saradnju učinilo posebno vrednom jeste činjenica da smo delili zajedničko uverenje da kolekcije nisu statični skupovi dela, već živi prostori dijaloga. Poklapali smo se u želji da izložbu gradimo kroz susrete i neočekivane veze između radova. Razlike su se pre svega odnosile na perspektive iz kojih posmatramo kolekcije ili pojedinačne radove, što je bilo izuzetno produktivno. Kolege iz Liona donele su pogled spolja na našu kolekciju i često su uočavale veze koje nama nisu bile odmah vidljive. Upravo su te razlike obogatile projekat i omogućile da nastane izložba koja prevazilazi institucionalne i nacionalne granice.

Koga biste izdvojili među francuskim umetnicima?

Teško je izdvojiti samo nekoliko autora jer je upravo raznovrsnost jedna od najvećih vrednosti ove izložbe. Ipak, verujem da će domaćoj publici posebno biti zanimljivi radovi umetnice Sofi Kal (Sophie Calle), koja na jedinstven način spaja lično iskustvo, sećanje i društvene odnose, kao i Kler Tabure (Claire Tabouret), jedne od najznačajnijih umetnica mlađe generacije, koja je nedavno privukla veliku pažnju javnosti svojim vitražima za obnovljenu katedralu Notr-Dam. Posebno bih izdvojila i umetnike kao što su Tamuer Mejri (Thameur Mejri) i Nazanin Pouande (Pouyandeh), čiji radovi otvaraju pitanja identiteta, migracija, pripadnosti i društvenih transformacija. Ono što ovu selekciju čini važnom jeste činjenica da mnogi od ovih autora do sada nisu bili značajnije predstavljeni publici u Srbiji.

Koji su segmenti saradnje između MSUB-a i macLYON-a koji možda nisu vidljivi publici, ali jesu značajni za instituciju i našu umetničku scenu?

Najvažniji aspekt ovakvih saradnji često ostaje iza kulisa. Reč je o razmeni stručnih znanja, kustoskih metodologija, iskustava u radu sa kolekcijama, konzervatorskim praksama i istraživačkim projektima. Takva partnerstva omogućavaju da naši stručnjaci budu deo međunarodnih profesionalnih mreža i da se umetnička scena Srbije snažnije pozicionira na evropskoj kulturnoj mapi.

Posebno je važno istaći da ova saradnja nije ostala samo na nivou zajedničke izložbe. Zahvaljujući projektu, obe institucije su obogatile svoje kolekcije novim delima, a radovi pojedinih umetnika iz Srbije ušli su u kolekciju macLYON. To predstavlja dugoročan rezultat koji prevazilazi trajanje same izložbe i doprinosi većoj međunarodnoj vidljivosti naših umetnika. Upravo u tome vidim jednu od najvažnijih uloga muzeja danas – da budu mesta susreta, razmene i stvaranja novih profesionalnih i kulturnih veza.