Анђео у телефонској кабини
Пре сто педесет година обављен је први телефонски разговор. Жан Кокто је 1930. написао чувену драму „Људски глас”, где је цео комад један дуг телефонски разговор жене коју оставља љубавник. Нушић је писао да телефон мења српски језик и бонтон
Недавно су групу тинејџера оставили у празној соби са фиксним телефоном и тајно снимали њихове реакције. После првобитног чуђења и низа шала на рачун овог „застарелог механизма”, следили су сати покушаја да се телефон употреби и успостави веза. Нису успели. Из раног детињства одлично памтим справицу за закључавање фиксног телефона – на бројчаник се постављао минијатурни катанац који је моју рођаку, више лептирицу него девојку спречавао да дуго шапуће са драгим, а она са пријатељицама после сатима разговара о разговору. Данас се катанац за закључавање бројчаника фиксног телефона налази у музејима. Пре сто педесет година, 10. марта 1876, обављен је први телефонски разговор. Годинама се водила битка око тога ко је први проналазач телефона. Тек 2002. година амерички Конгрес је званично признао Антонија Меучија за првог проналазача, који је свој „телетрофоно” развио деценију пре Бела, али није имао 250 долара потребних за сам патент. Прва реченица изговорена преко прототипа телефона била је: „Господине Вотсоне, желим да вас видим. „Александар Грахам Бел инсистирао је да се на телефон јавља са „Ахоy” (морнарски поздрав). Томас Едисон је био тај који је прогурао „Hello!”(Хало), јер је било лакше за изговор и чуло се јасније на лошим везама. Први телефонски именик на свету штампан је у Њу Хејвену 1878, имао је само једну страницу и на њој није било бројева, већ само 50 имена. Морали сте рећи оператеру кога тражите. Када је телефон први пут био уведен у Белој кући, тадашњи председник Радефорд Хејз га скоро уопште није користио, јер га нико други од његових сарадника још увек није имао. Председник није имао коме да телефонира.
Веза између литературе и телефона је фасцинантна – овај уређај је потпуно променио структуру заплета. Пре телефона, неспоразуми су могли трајати онолико дуго колико је требало писму да стигне. Са телефоном, драма је постала – тренутна. Марк Твен је био први који је препознао комични потенцијал телефонског уређаја. Његов скеч, A Telephonic Conversation (1880) први је приказ у књижевности где читалац чује само једну страну разговора, што је тада била потпуна новина. Марсел Пруст у роману „У трагању за изгубљеним временом” описује телефонске оператерке као „невидљиве богиње” или „анђеле који спајају светове”. Жан Кокто је 1930. написао чувену драму „Људски глас”, где је цео комад један дуг телефонски разговор жене коју оставља љубавник. Телефон је овде симбол метафизичке самоће у комуникацији, јер иако жену чујемо, она је потпуно сама. Још једном се потврдило да нема театра који није бар мало засићен шумом трагедије. Дела Агате Кристи и Рејмонда Чендлера не би постојала без телефона. Он у криминалистичким заплетима служи за лажне алибије, анонимне претње, хитне позиве који прекидају вечере како у скромним домовима на ободу градова, тако и у дворцима. Телефон може бити и „Deus ex machina” у модерној литератури, јер често служи да експресно реши проблем или унесе хаос (помислите на позив који прима Нео у „Матриксу”, на врисак у слушалици код Стивена Кинга или на телефонски кабл који тајно сече Кингова Мизери, да би задржала у ропству обожаваног писца лаке крими-литературе, кога намерава да убије пошто заврши роман (За главну улогу у истоименом филму Кети Бејтс је 1990. године добила Оскара.).
Од гламурозног реквизита до извора ужаса
Појава мобилних телефона направила је огроман проблем савременим писцима – како написати хорор или трилер ако протагониста може једноставно да позове полицију или провери гугл мапе? Зато у модерним романима ликови стално „губе домет” или им се „испразнила батерија”. Наравно, постоје и књиге у којима телефон није само средство комуникације, већ покретач радње, извор страха или једина веза са животом. У хорор роману „Мобилни телефон” Стивена Кинга, телефон је дословно оружје. Мистериозни сигнал („пулс”), емитован преко глобалне мреже претвара свакога ко у том тренутку користи телефон у агресивног, крвожедног зомбија. Кинг овде понире у човекову зависност од технологије и страх од невидљивих таласа који нас окружују. У већ споменутој, култној драми Коктоа „Људски глас”, где жена последњи пут разговара са љубавником који је оставља, телефон је овде и инструмент мучења, јер веза пуца, линије се мешају, а глас у слушалици једино је што је држи у животу. У комаду „Позови М ради убиства” Фредерика Нота (који је прославио истоимени Хичкоков филм), све се врти око прецизно планираног убиства, где је кључни доказ управо телефонски позив. Телефон овде служи као сат, алиби и алатка за егзекуцију плана. Убедљиво најснажнија емотивна драма у којој телефон има главну улогу је „Телефон на крају света” (ауторке Лауре Имаи Месина). Ова књига је заснована на стварном месту у Јапану. Након стравичног цунамија 2011. године, један човек је у својој башти поставио белу телефонску говорницу која није повезана жицама. Назвао ју је „ветро-телефон”. Људи из целе земље долазе тамо да подигну слушалицу и „разговарају” са онима које су изгубили, верујући да ветар преноси њихове речи. Овде је телефон – лек, а главна јунакиња Јуи, која је изгубила ћерку и мајку, одлази тамо, али месецима не може да подигне слушалицу. Драма се не дешава у разговору, већ у тишини и покушају да се успостави веза са оним чега више нема. Говорница постаје и место где се сусрећу странци, потпуни странци – отац који је изгубио сина, девојчица која не говори – и сви они користе тај телефон као једини начин да „обраде” тугу. Иако звучи веома потресно, ово дело поседује, ипак, невероватну светлост. Јер телефон овде није справа за вест о смрти, већ и инструмент за опроштај.
У свету филма, телефон је еволуирао од гламурозног реквизита у црно-белим класицима, до извора чистог ужаса у модерним трилерима. Он је савршен драматуршки алат – омогућава главном јунаку да добије информацију која мења све, а да притом остане физички изолован. Телефон нема само главну улогу у филму „Позови М ради убиства”. У филму „Врисак” (из 1996) редефинисан је хорор. Телефон више није само справа, већ глас убице који се игра са жртвом: „Који ти је омиљени хорор филм?” У филму „Телефонска говорница” (2002) цео филм се дешава у једној телефонској говорници. Колин Фарел не сме да спусти слушалицу јер га снајпериста држи на нишану. Телефон је овде буквално линија између живота и смрти. Но, телефон може бити и симбол за комични хаос. У „Dr Strengelove” (1964), једна од најсмешнијих и најнапетијих сцена у историји филма је телефонски разговор америчког председника са пијаним совјетским премијером, док свет иде ка нуклеарном уништењу. Телефон овде симболише сав апсурд моћи. Најснажнија технолошка носталгија крије се у чувеној реченици Спилберговог филма: „E. T. phone home”, („И. Т. зове кућу”) и постала је симбол жеље за припадањем. Телефон је овде космички инструмент наде... У модерним филмовима редитељи имају огроман проблем са визуелизацијом куцања порука. Зато често видимо облачиће са текстом који лебде поред глумца – то је нови филмски језик који је заменио класични телефонски разговор. У театру телефон има посебну, готово магијску моћ јер је он једини реквизит који на сцену „доводи” ликове који физички нису ту. Он шири простор сцене у бесконачност. Звоњава телефона у позоришту увек изазива напетост код публике. То је онај тренутак кад истина улази у собу и сазнајемо вести о банкроту, прељуби или смрти преко слушалице, што обично мења ток радње у секунди. У нашој драматургији, телефон је и инструмент параноје и „непријатељског деловања” у „Балканском шпијуну” Душана Ковачевића. Код Бранислава Нушића телефон није само техничка новотарија, већ симбол власти, статуса и малограђанске амбиције. У „Госпођи министарки” телефон је кључни реквизит Живке министарке. Чим њен муж постане министар, она наређује да се телефон одмах уведе у кућу и служи да њену собу повеже и са двором и са министарством. У есејима, Нушић пише да телефон мења српски језик и бонтон. Приметио је да људи преко телефона постају слободнији, безобразнији или претерано понизни, у зависности од тога ко је с друге стране. Нушић је био савременик увођења прве телефонске централе у Београду 1898. године и фасцинирало га је како тај „дрвени апарат а ручицом” може да унесе толику пометњу у једну патријархалну српску породицу.
У рок музици телефон је чест мотив који симболизује чежњу, изолацију или драматичне обрте. Џони Штулић, фронтмен „Азре” певао је о једном телефонском броју – 32956, који окреће она, што се „обичним даном претвара у део персонала без талента и даје оно што мора, али првом приликом јури на телефон” да би окренула овај број. Наравно да смо са тринаест година окретали дрхтавом руком 041 (стари позивни број за Загреб) и затим број 32956. Звонило је... Нико није одговарао... Култна група „Блонди” имала је две песме о телефонирању: „Call me”( позив је овде централна тема) и „Hanging on the telephone” (енергична песма о чекању поред телефона). Стонси су у песми „Off the huck” певали о фрустрацији што је слушалица подигнута, па позив не може да буде остварен, у „Miss you” Џегер се исповедао да спава сасвим сам, узалуд чекајући поред телефона... Песма „Hello operator” групе The White Stripes, директно се обраћала телефонском оператеру.
Силвија Плат у песми „Речи које сам случајно чула преко телефона” приказује телефон као извор немира и контаминације, гласови су излучевине које прљају собу и срце слушаоца... У песми „Татица”, она каже: „Црни телефон је ишчупан из корена...” Односно, са преминулим оцем, никада више није могла да комуницира... Роберт Фрост у песми „Телефон” говори о цвету који служи као „телефон” кроз који може чути глас вољене жене. Мотив телефона је мотив жудње да будемо блиски са неким ко је далеко... Буковски у песми „Телефон” тврди да је то справа преко које „људи желе да нас заразе сопственом празнином... Адриен Мичел у песми „Телефон” описује га као гласника смрти: „Телефон ми је рекао да си мртав. Сада мрзим сваку глупу главу сваког телефона....” В. Х. Одн у чувеном „Погребном блузу” позива: „Искључите телефоне, нека све стане, дајте псу сочну кост јер не сме ни да лане...” У жалости која га је преплавила жели да читав свет прекрије коротна тишина...
Јастози и телефони
Када помислим на телефон као објекат уметности, увек ми падне на ум Далијево надреалистичко ремек-дело „Телефон-јастог”, скулптура која се састоји од обичног, исправног црног телефона, на чијој се слушалици налази модел јастога направљеног од гипса. Дали је јастоге и телефоне сматрао објектима са снажним еротским значењем. Реп јастога, где се налазе његови полни органи, постављен је директно изнад дела слушалице у који се говори, што сугерише на блиску везу између хране, секса и комуникације. Скулптуру је осмислио за свог богатог заштитника песника Едварда Џејмса, који је наручио више примерака у црвеној и белој боји за своју колекцију. Данас се чувају у музеју Тејт Модерн у Лондону и Музеју Боијманс Ван Беунинген у Ротердаму.
Као млад новинар, требало је да интервјуишем дивног уметника, сликара и историчара уметности, који је био дубоко у осмој деценији. Имали смо договор да се чујемо једне среде у подне. Била сам на конференцији за новинаре и имала искључен мобилни. Чим сам га укључила, видела сам пропуштен позив. Минут касније, телефон ми је звонио: „Ви сте.... добар дан... Звао сам вас данас, јавила се једна фина дама и рекла да нисте доступни, рекао сам да ћемо се чути касније, захвалио се... Била је веома љубазна... И ево, јављам се...”
