Песник и(ли) патник

Може ли бити поезије после Аушвица, питао се након Холокауста Теодор Адорно једнако као што се протагониста новог остварења младог колумбијског режисера Симона Меса Соте пита има ли живота без поезије. Архетипског антијунака овогодишњег националног кандидата за Оскара, који се, гле, зове управо Оскар (Рестрепо), затичемо у нимало изгледној ситуацији: ходајући егземплар аутсајдера и губитника, неспретно заогрнут плаштом самонаметнуте представе о властитој уметничкој генијалности. А када говоримо о уметничком, овде је нужно прецизирати и сузити поље деловања. Рестрепо под тим мисли на – поетско. Ново дело самообјашњавајућег наслова Песник, пристигло четири године након дугометражног првенца, уводи у херметични и неуротични унутрашњи свет некада можда и талентованог песника који данас, у својим педесетим, бесциљно претрајава у крхотинама своје некада наговештаване и могуће славе, подређујући том фантазму све сегменте своје егзистенције. Он очајнички чека да се нешто догоди како би прекинуло низ, у шта је, упркос свему, дубоко убеђен, тог злосрећног привременог стања. И то је управо оно што ће се и догодити!

Ноторна је ствар како је често танка линија која разграничава лудака и генијалца, на шта у обликовању свог главног карактера свесно игра Меса Сота. Недоречена дефинитивност да ли се доиста ради о талентованом поети или тек опседнутом неуротичару остаје и наводи на дилему да ли бисмо га пре описали као нерадника, пробисвета, несхваћену нежну душицу или тек простодушну замлату. У раскораку са спољашњим светом, а надасве са самим собом. Кошаркашки зналци би то себи својственим речником можда најбоље формулисали – овај стихоклепац свој живот проводи у контраритму. И оронулим физичким изгледом потпуно аналоган суштинском унутрашњем растројству, Оскар преживљава од мајчине пензије, отуђен од бивше супруге и ћерке која припрема пријемни испит за факултет и на сваки могући начин се стиди појаве свог незграпног оца.

Освојивши неколико (по свој прилици, не нарочито битних) награда за своје радове још у раној младости, од тада ни на који начин не напредује нити песнички нити у било ком другом погледу, остајући пак постојано непоколебљив у уверењу свог непресушног талента и слепо уверен у неопходност јединства живота и онога о чему се пише, за шта подстицај налази у поетском узору матичне државе, презирући успех неупоредиво комерцијалнијег Гарсије Маркеса. Била у питању доследност или манијакалност, она свакако јесте бескомпромисност. Можда је, најзад, најближе истини констатација да је некада и био поетски надарен, али да се та уметничка жица у њему одавно истањила и избледела. Упркос томе, и даље убеђен у своју свету мисију, резолутно одбија проналажење било каквог посла који се плаћа. Једине особе с којима заиста контактира су колеге из маргиналне издавачке куће и опскурног удружења љубитеља поезије, које му, више из сажаљења, понекад организују понеку књижевну промоцију.

Уз помоћ и упорно инсистирање старије сестре, невољно и на једвите јаде пристаје да предаје књижевност у средњој школи. Издржавши снажно искушење да већ првих дана не побегне главом без обзира, из ведра неба ће се убрзо појавити она сила која неочекивано долази и изненада спасава ствар. Девојчица Јурлади долази из расно и социјално угрожене средине, преживљава у тешким и материјално оскудним условима, али, за своју душу и у слободно време, пише поезију! Њен пометени, неугледни, збуњени и некако посвемашно изгубљени наставник у тој дотад за све мало битној чињеници проналази свој нови животни смисао! Све своје снаге посвећује охрабривању младе Јурлади у њеним поетским напорима, што наилази на позитиван одјек у локалном удружењу, те следи наизглед муњевит успон тинејџерке све до гостовања на телевизији и отварања годишњег „фестивала омладинске поезије”.

Све иде да не може боље, али Рестрепо напросто привлачи малер где год се појави, тако да ће то што се алкохолу несвикла Јурлади опила од неколико протоколарних чаша шампањца након церемоније бити као кривица приписано управо њеном ментору, који није био у прилици да штићеницу непосредно надгледа, јер се у тим тренуцима управо и сам (али заиста) обезнанио од алкохола, враћајући се својој старој и добро познатој зависности!

Тиме је отпочела серија неспоразума толико предвидивих и вероватних за овако осликан карактер. Јурлади је на Оскаровим леђима (у урнебесним сценама достојним најбољих елемената црне комедије) у прилично лошем стању враћена испред врата стана у ситне сате, што је оставило извесне модрице на њеном телу, које ће од стране припадника њене сиромашне и бројне породице бити погрешно протумачене. Упркос труду да се у лошој ситуацији промени набоље, и путем помагања Јурлади и путем покушаја оживљавања некаквог односа са ћерком Данијелом, Рестрепу је напросто суђено да се све изјалови. Неће проћи много док не буде оптужен као сексуални манијак у ланцу неспоразума који ће уследити. Међутим, режисер ово не представља као потпуну трагедију. Пре свега због тога што се његова позиција већ налазила веома ниско, па пад с ње не може бити тако стрмоглав, већ више одраз стабилног континуитета, а и стога што неће дозволити потпуно пропадање свог протагонисте, него ће – у садејству самих девојака сличних година – ипак бити остављен простор за будућу наду. Добре намере не гарантују и добар резултат, на својој кожи ће се уверити школски професор. Лицемерно понашање чланова песничког удружења после наводног скандала напросто је део очекиваног фолклора. Међутим, ако му је и понашање махом социјално неприлагођено, несувисло, неконтролисано и непредвидиво, оно никада заправо није опасно и малигно. То што у свом очају Оскар у девојчици пројектује своје нереализоване жеље и амбиције које она заправо нема јесте неспретност, али не и злочин. Напослетку, постепено отопљавање односа са ћерком доноси му и извесност неке другачије животне стварности, уз превласт дотад једине, стварне или умишљене, песничке изузетности. Тиме аутор закључује у донекле позитивном тону своје остварење о човеку који као да је дословно био преузео ону Ујевићеву: „Ако нисам песник, онда сам барем патник.”