Pesnik i(li) patnik

Može li biti poezije posle Aušvica, pitao se nakon Holokausta Teodor Adorno jednako kao što se protagonista novog ostvarenja mladog kolumbijskog režisera Simona Mesa Sote pita ima li života bez poezije. Arhetipskog antijunaka ovogodišnjeg nacionalnog kandidata za Oskara, koji se, gle, zove upravo Oskar (Restrepo), zatičemo u nimalo izglednoj situaciji: hodajući egzemplar autsajdera i gubitnika, nespretno zaogrnut plaštom samonametnute predstave o vlastitoj umetničkoj genijalnosti. A kada govorimo o umetničkom, ovde je nužno precizirati i suziti polje delovanja. Restrepo pod tim misli na – poetsko. Novo delo samoobjašnjavajućeg naslova Pesnik, pristiglo četiri godine nakon dugometražnog prvenca, uvodi u hermetični i neurotični unutrašnji svet nekada možda i talentovanog pesnika koji danas, u svojim pedesetim, besciljno pretrajava u krhotinama svoje nekada nagoveštavane i moguće slave, podređujući tom fantazmu sve segmente svoje egzistencije. On očajnički čeka da se nešto dogodi kako bi prekinulo niz, u šta je, uprkos svemu, duboko ubeđen, tog zlosrećnog privremenog stanja. I to je upravo ono što će se i dogoditi!

Notorna je stvar kako je često tanka linija koja razgraničava ludaka i genijalca, na šta u oblikovanju svog glavnog karaktera svesno igra Mesa Sota. Nedorečena definitivnost da li se doista radi o talentovanom poeti ili tek opsednutom neurotičaru ostaje i navodi na dilemu da li bismo ga pre opisali kao neradnika, probisveta, neshvaćenu nežnu dušicu ili tek prostodušnu zamlatu. U raskoraku sa spoljašnjim svetom, a nadasve sa samim sobom. Košarkaški znalci bi to sebi svojstvenim rečnikom možda najbolje formulisali – ovaj stihoklepac svoj život provodi u kontraritmu. I oronulim fizičkim izgledom potpuno analogan suštinskom unutrašnjem rastrojstvu, Oskar preživljava od majčine penzije, otuđen od bivše supruge i ćerke koja priprema prijemni ispit za fakultet i na svaki mogući način se stidi pojave svog nezgrapnog oca.

Osvojivši nekoliko (po svoj prilici, ne naročito bitnih) nagrada za svoje radove još u ranoj mladosti, od tada ni na koji način ne napreduje niti pesnički niti u bilo kom drugom pogledu, ostajući pak postojano nepokolebljiv u uverenju svog nepresušnog talenta i slepo uveren u neophodnost jedinstva života i onoga o čemu se piše, za šta podsticaj nalazi u poetskom uzoru matične države, prezirući uspeh neuporedivo komercijalnijeg Garsije Markesa. Bila u pitanju doslednost ili manijakalnost, ona svakako jeste beskompromisnost. Možda je, najzad, najbliže istini konstatacija da je nekada i bio poetski nadaren, ali da se ta umetnička žica u njemu odavno istanjila i izbledela. Uprkos tome, i dalje ubeđen u svoju svetu misiju, rezolutno odbija pronalaženje bilo kakvog posla koji se plaća. Jedine osobe s kojima zaista kontaktira su kolege iz marginalne izdavačke kuće i opskurnog udruženja ljubitelja poezije, koje mu, više iz sažaljenja, ponekad organizuju poneku književnu promociju.

Uz pomoć i uporno insistiranje starije sestre, nevoljno i na jedvite jade pristaje da predaje književnost u srednjoj školi. Izdržavši snažno iskušenje da već prvih dana ne pobegne glavom bez obzira, iz vedra neba će se ubrzo pojaviti ona sila koja neočekivano dolazi i iznenada spasava stvar. Devojčica Jurladi dolazi iz rasno i socijalno ugrožene sredine, preživljava u teškim i materijalno oskudnim uslovima, ali, za svoju dušu i u slobodno vreme, piše poeziju! Njen pometeni, neugledni, zbunjeni i nekako posvemašno izgubljeni nastavnik u toj dotad za sve malo bitnoj činjenici pronalazi svoj novi životni smisao! Sve svoje snage posvećuje ohrabrivanju mlade Jurladi u njenim poetskim naporima, što nailazi na pozitivan odjek u lokalnom udruženju, te sledi naizgled munjevit uspon tinejdžerke sve do gostovanja na televiziji i otvaranja godišnjeg „festivala omladinske poezije”.

Sve ide da ne može bolje, ali Restrepo naprosto privlači maler gde god se pojavi, tako da će to što se alkoholu nesvikla Jurladi opila od nekoliko protokolarnih čaša šampanjca nakon ceremonije biti kao krivica pripisano upravo njenom mentoru, koji nije bio u prilici da štićenicu neposredno nadgleda, jer se u tim trenucima upravo i sam (ali zaista) obeznanio od alkohola, vraćajući se svojoj staroj i dobro poznatoj zavisnosti!

Time je otpočela serija nesporazuma toliko predvidivih i verovatnih za ovako oslikan karakter. Jurladi je na Oskarovim leđima (u urnebesnim scenama dostojnim najboljih elemenata crne komedije) u prilično lošem stanju vraćena ispred vrata stana u sitne sate, što je ostavilo izvesne modrice na njenom telu, koje će od strane pripadnika njene siromašne i brojne porodice biti pogrešno protumačene. Uprkos trudu da se u lošoj situaciji promeni nabolje, i putem pomaganja Jurladi i putem pokušaja oživljavanja nekakvog odnosa sa ćerkom Danijelom, Restrepu je naprosto suđeno da se sve izjalovi. Neće proći mnogo dok ne bude optužen kao seksualni manijak u lancu nesporazuma koji će uslediti. Međutim, režiser ovo ne predstavlja kao potpunu tragediju. Pre svega zbog toga što se njegova pozicija već nalazila veoma nisko, pa pad s nje ne može biti tako strmoglav, već više odraz stabilnog kontinuiteta, a i stoga što neće dozvoliti potpuno propadanje svog protagoniste, nego će – u sadejstvu samih devojaka sličnih godina – ipak biti ostavljen prostor za buduću nadu. Dobre namere ne garantuju i dobar rezultat, na svojoj koži će se uveriti školski profesor. Licemerno ponašanje članova pesničkog udruženja posle navodnog skandala naprosto je deo očekivanog folklora. Međutim, ako mu je i ponašanje mahom socijalno neprilagođeno, nesuvislo, nekontrolisano i nepredvidivo, ono nikada zapravo nije opasno i maligno. To što u svom očaju Oskar u devojčici projektuje svoje nerealizovane želje i ambicije koje ona zapravo nema jeste nespretnost, ali ne i zločin. Naposletku, postepeno otopljavanje odnosa sa ćerkom donosi mu i izvesnost neke drugačije životne stvarnosti, uz prevlast dotad jedine, stvarne ili umišljene, pesničke izuzetnosti. Time autor zaključuje u donekle pozitivnom tonu svoje ostvarenje o čoveku koji kao da je doslovno bio preuzeo onu Ujevićevu: „Ako nisam pesnik, onda sam barem patnik.”