Изграђивање толеранције

Толеранција долази с годинама. Првенствено, човек треба да буде зрела личност и да ради на себи, јер када упознамо себе и прихватимо своје и туђе мане, тек онда постајемо толерантнији. Најважније од свега је да волимо. Прво треба да волимо себе, а онда партнера, децу, пријатеље... Тако, по инерцији, постајемо више толерантнији јер разумемо другог.

Веома су битни и људска воља и труд. Наиме, човек треба да научи да мирно прихвата ситуације, искушења, невоље, па чак и лепе ствари. Често је немогуће мирно прихватити невоље. Природно је, и нормално у људској природи да се човек забрине, да падне и у очај, да почне да се нервира. Због тога је потребно време... На крају крајева, све је процес.

Сазревање долази с годинама. Треба човек да доживи много невоља и искушења, па тек онда да очврсне. Тада се гради личност, човек се индивидуализује, постаје мирнији, толерантнији. Младост је обично бунтовна, немирна, незрела, али лепа, а живи се пуним плућима. Толерантност је слаба, нарочито када је присутан наш его. Када игноришемо велико ја у нама, онда нисмо толерантни. Када смањимо наш его, онда имамо потенцијал да постанемо толерантни. Зрела савест се исказује како у толеранцији, тако и у контроли својих нагонских жеља, а и у будности према захтевима свог моралног бића.

Када смо толерантни, онда смо и срећнији. Човек је духовно, биолошко и друштвено биће. Треба да имамо емпатију за друге људе, јер ако је немамо, онда смо себични. Треба да мислимо позитивно, не само о себи него, пре свега, и о другим људима, после чега ће нам се то позитивно вратити. То нису само закони природе, још су и хришћански закони попут „не чини другоме оно што не желиш ни теби да раде” или „чини нешто лепо другоме да и теби буде лепо”. У томе се и те како крије толеранција, јер смо сви повезани, зато што, с обзиром да прво треба да мислимо о себи, треба да мислимо и на друге.

Када добро упознамо вољену особу и када можемо да предвидимо њену реакцију на неку вербалну увреду коју јој неко упути, ми је бранимо и покушавамо тој другој особи да објаснимо да некога не познаје довољно и да напада без разлога. Дакле, сама љубав нас штити од неких нељубазних и агресивних људи. А агресија је нагон који, код оних где се појављује, треба да се контролише, јер се ништа не постиже без контроле. Значи, пожељно је да се успостави контрола, ако не у свему, онда у што је могуће више ситуација.

Тако је и код неких народа. Обично ти народи, а можда и ми, због непознавања других народа су (смо) нетолерантни. Када упознамо тај народ, онда постајемо и толерантнији.

Када упознамо нову особу, обично смо скептични јер је још не познајемо. Значи, потребно је време да се упозна та особа. Али и када је, током времена, добро упознамо, опет остаје мали црв сумње да ли та особа, ипак, нешто скрива. Можда је и та особа скептик, све зависи како је пролазила с другим особама, да ли им (свима) слепо верује и/или је, како што је време одмицало, научила да није све тако ружичасто. Пожељно је да човек сачува неку тајну, не треба све откривати, треба мало бити и загонетан. Најбоље је да човек буде толерантан према себи, онда ће постати толерантан и према другом. Али, живимо у време у којем се све брзо одвија, које је стресно, тако да смо мање толерантни и, јер смо обично уморни, постајемо нервознији и нестрпљивији, а самим тим и мање толерантни. А када научимо да сређујемо наше приоритете и да успоставимо неки ред у животу, онда постајемо и стрпљивији, знамо шта желимо.

Треба стално радити на себи. Тако и себе упознајемо. Када добро упознамо себе, онда нам је све лакше. Ако се нешто пољуља, опет треба да се подсетимо где грешимо и после тога да се коригујемо. То су знаци да индивидуално сазревамо и да смо толерантнији. Наш народ зна да каже „време све лечи”. У пракси, некада лечи, а други пут не. То зависи од нас, од тога како прихватамо новонастале ситуације.

Мислим да смо слабо толерантни као друштво и да треба стално да радимо на себи, да се пробудимо... Тиме су веће и шансе да се повећа колективна свест. Прво треба да кренемо од себе, а онда ће та наша позитивност привући пажњу других људи. У људској природи зло је привлачније него добро, али зашто добро не може да буде привлачно? Сматрам да када бисмо кренули с добрим мислима, ако чинимо добре ствари с емпатијом за другу личност, онда ће се подићи наш праг толеранције. Волети другог, значи и да разумеш другог. Разум ствара добро и лоше у нама, зашто да не створимо и толеранцију? Почнимо одмах, да не чекамо јутро, јер сутра може да се пролонгира за прекосутра, а прекосутра за неки други дан, чиме бисмо се кретали укруг.

Гордана Здравкоска

(„Нова Македонија”, Скопље)