Није било лако ошишати се на ћелаво

Скромна, промишљена и ненаметљива двадесетшестогодишња глумица Уна Лучић, родом из Херцег Новог, коју викендом гледамо као студенткињу психологије Мину у интигантној серији „Зваћеш се Варвара“ на Суперстар ТВ-у, за „ТВ ревију“ говорила је о глумачком путу који гради стрпљиво и без пречица. Већ у првим епизодама постаје јасно да је реч о глумици која не пристаје на шаблоне – ни у избору улога, ни у начину на који их гради.

– Било је лето када сам добила поруку да се јавим на аудицију за једну од главних улога. Искрено, прво сам помислила да је немогуће да неко из Црне Горе добије тако значајну улогу. Нисам се много надала – прича Лучићева.

Ипак, уследио је ужи избор, а након месец дана и потврда да је улога њена.

– Када су ми послали сценарио, прочитала сам га у једном даху. После прве две епизоде и сама сам била у конфузији, као и гледаоци, али онда креће да се одмотава клупко. Ликови су сложени, приче се преплићу и ништа није једнозначно – појашњава.

Један од највећих изазова било је потпуно физичко и унутрашње преображење лика – укључујући и драстично скраћивање косе.

– Када добијете тако велику улогу, прво дође страх, а онда и огромна одговорност. У анализу лика били су укључени сви – од шминке до костима. У позоришту често кажемо: дајте ми ципеле које лик носи, па ћу знати како да ходам. А шишање готово на ћелаво – то је храбро, али и ослобађајуће. Отвара простор за неког потпуно новог себе.

Ни учење француског језика није био мањи изазов – језик је морао да буде тачан, јасан и емотивно убедљив, упркос томе што јој није матерњи. У том процесу значајну подршку пружила јој је професорка Лада.

– Овакви глумачки задаци код нас, нажалост, нису чести. Мало је текстова у којима су жене носећи ликови. Зато оваква прилика можда долази једном у животу. Ипак, све бих поново урадила исто, нарочито када радите са ауторском екипом која има јасну визију – истиче глумица.

Рођена у Котору, одрасла у Херцег Новом, Уна Лучић је Факултет драмских уметности завршила на Цетињу, у класи Бранислава Поповића и Дубравке Дракић. Љубав према глуми јавила се рано, али није одмах била животни план.

– Нисам наишла на одушевљење када сам рекла да желим да се бавим глумом. Није било забрана, више бриге. И били су у праву – ово је тежак, суров и често неправедан посао. Али, упркос свему, захвална сам породици на подршци.

Данас живи на релацији Србија–Црна Гора, игра у Црногорском народном и Градском позоришту у Подгорици, а ускоро је очекује и „Господа Глембајеви“. Све улоге, како каже, добила је искључиво на аудицијама.

– Лепота је у томе кад сам себи кројиш пут. Ништа не вреди ако ниси даровит, упоран и ако не радиш на себи. Верујем у спонтаност и у то да сваки рад донесе нову шансу.

Лучићева сматра да „Варнава“, о којој се ових дана много прича, поготово на друштвеним мрежама, није серија за свакога.

– Ми смо прилично конзервативно друштво и тешко ширимо видике. Да је серија на енглеском, реакције би биле другачије. Коментари попут „како то да монахиња пуши“ говоре о култури гледања. А један одговор ми је био сјајан: сви смо ми људи – разлика је само у порезу.

Иако јој недостаје мир мора, Београд доживљава као град могућности.

– Волим да шетам после кошаве, кад се ваздух прочисти. Београд никад није монотон, има фантастичне представе. Недавно сам гледала „Народног посланика“ у ЈДП-у и „Уну“ у Звездара театру. Нема лепшег осећаја него после добре представе – закључује Уна Лучић која је недавно завршила снимање новог филма Мише Радивојевића „Острво на дну“.