Разговори о објективности
Слободан Јовановић је био одлучан противник уласка Југославије у Други светски рат и био је убеђен да је компликованији од Првог светског рата
Нисам имао ту срећу да упознам Милана Јовановића Стојимировића (1898–1966) пошто је умро две године пре мог уписа на Филозофски факултет, где је учестало долазио код мог професора Јована Милићевића, свог рођака. Његова делатност на националном и културном пољу оставила је дубок траг у нашој повести и нашем народу – био је познати новинар „Политике”, „Самоуправе”, „Вардара” и „Обнове”. Стојимировић је био директор Државног архива Србије, преводилац и писац занимљиве књиге „Силуете старог Београда”. Његова богата заоставштина чува се у Матици српској у Новом Саду и Народном музеју у Смедереву, његовом родном граду.
Дуго се после Другог светског рата о Слободану Јовановићу, професору Правног факултета, ректору, председнику Српске краљевске академије и председнику ратне југословенске владе, није смело писати, говорити и нису се смела печатати његова дела. Милан Стојимировић, свестрано образовани новинар, оставио је занимљиву представу о Слободану Јовановићу – „највећем интелекту међу Србима”.
Слободан је син познатог србијанског либералног политичара Владимира Јовановића, садруга и пријатеља Светозара Милетића. Физички неразвијен, омањег раста, пискавог гласа, слабог вида, али умерен у свему, посебно у вегетаријанској исхрани, устајући са стола увек помало гладан. Подсећао је на кактус и филозофа Имануела Канта. „Г. Јовановић прича живо, занимљиво, духовито. Пун је анегдота као матори храст лишћа, а у свакој анегдоти блиста много духа... На ноге је навукао неке ципеле постављене јагњећом кожом, на нос навукао цвикер са округлом црном рожином. Гајтан виси низ образ a la mode de 1900. Једна финија глава и финија гестикулација се тешко дају замислити.” Волео је да иде у биоскоп, не и у лов, изјавивши да би пре убијао људе него животиње!
Потреба политичке одговорности
Слободан је говорио с осмехом, увек знатижељан за туђе приватне животе, страстан оговарач у стилу причљиве торокуше, правник и историк „универзално интелигентан и универзално радознао”. Није рођен са штофом да буде државник, и није његов утицај на државне и друштвене токове био на нивоу његове изузетне интелектуалне вредности, попут оца Владимира. Стојимировић, добар зналац нашег човека и његове душе, тврди да су му се у овом погледу примакли само Милош Црњански и Растко Петровић. Јовановића је посебно интересовала психологија појединца и гомиле, а код личности, особито, развојна линија индивидуалног раста и опадања. Стојимировић је подвукао да је Слободан волео да описује догађаје где се „додирују логика и ласцивност”.
Ево неколико Стојимировићевих опажања о Слободановим ставовима према народима, појединим личностима и карактерима.
Јовановић је био против промене назива државе Краљевина СХС у Југославија и очајавао у погледу вођења државне политике према Македонији. Стога је саветовао обазривост и будност отворених очију: „Краљевина Југославија, македонски Југословени, а не Срби – па то је једна несрећа!” Дакле, био је за то да следимо политику Бугара и Грка према Македонији. Две године касније, фебруара 1939, водио је Слободан са Стојимировићем дуг разговор, подсећајући га на творца српске државе: „Ми треба да умањимо своју српску зону па да је утврдимо, тј. да поступимо као кнез Милош кад је вратио сву српску акцију у границе Београдског пашалука. Иначе ћемо се истрошити у борби са Хрватима и доћи у тежак положај. Ја, на пример, сматрам да је Македонија већ изгубљена. Ми немамо обрађену државну политику, нити имамо један израђен поглед на хрватско питање. Мени Раденко Станковић вели: ’Ви сте федералиста!’ А ја му кажем: ’Јесам, али српски федералиста. Ми Срби треба да дођемо до свести, која би се исказивала и тиме да више волим Стојадиновића, макар био и најгори, него Корошеца, макар био и најбољи.’
На другом месту за Корошеца каже да је окретан и превртљив, а за Прибићевића да је „фаталан човек”.
Слободан је био одлучан противник уласка Југославије у Други светски рат, као Бранко Лазаревић, и био је убеђен да је овај рат компликованији од Првог светског рата: „У таквим се околностима не сме поводити ни за илузијама, ни за симпатијама, а наш свет то не уме.” У тим тешким временима морало се радити у нијансама; требало је да лавирамо, а не да трупнемо, па шта Бог да. Слободан је истицао, више пута, потребу политичке обазривости и вештине у компликованим међународним ситуацијама. Његове речи, попут ових, Стојимировић је оценио као вредне злата.
Стојимировић и Јовановић нису имали лепо мишљење о интелигенцији, први ју је сматрао „најпокваренијом расом на свету”, док је други био нешто флексибилнији. Јовановићевој солидној биографији Милована Миловановића Стојимировић је замерио да је истакнутог србијанског државника и радикала „свукао у блато” и да је Слободана, као историка, убила сурова објективност критичара. „Ми, Срби, немамо смисао за култ репрезентативних људи, људи од расе”, приметио је новинар.
Даље је професор, у овим разговорима вођеним у „Руском цару” и „Мажестику”, увек пуним доушника, казивао новинару да је Никола Пашић праотац србијанске коруптивности; њега је било тешко докучити, био је паметан, али затворен, вешт у балканској спољној политици. Пашић је био феномен у погледу уништавања људи у сопственој странци (Пера Тодоровић, Лазар Марковић...), што је Стојимировић оценио као велику несрећу за земљу као што је наша, увек оскудна у добрим, квалитетним и стаменим личностима. Ова појава карактеристична у нашој повесници до данашњих дана прокоментарисана је од Јовановића као „историјска нужност”. Пашић је с Миловановићем био тандем, као што су некада били Илија Гарашанин и Јован Мариновић, што је савршено тачно запажање нашег најпознатијег повесника 19. века.
Писање о Карађорђевићима
Укажимо још на Слободаново запажање на три битне српске личности. За једног од најплоднијих писаца свог времена – Милана Милићевића – каже да је био несимпатичан, горд, хладан и закопчан човек. А Ђорђе Генчић, с којим је водио дуге разговоре због својих историјских студија, рекао је: „То је био један хохштаплер који се појавио у Србији после абдикације краља Милана, и то као готов човек. Где је био једно 15 година пре тога – то никад и нико није тачно ухватио, ни знао.” Краљеубице из 1903. биле су вођене таквим ликовима. Милан Стојадиновић, каже, није знао да чека, да пусти да време прође, као кнез Милош, који је био спорији од догађаја.
Напослетку, као историк, дужан сам да завршим ово штиво о повеснику Слободану Јовановићу казивањем његовог асистента Федорa Никића, потом и професорa Правног факултета, да је прекинуо да пише историју српских владара са 1903. годином зато што није могао да буде објективан према Карађорђевићима. Објективност историка „убила” га је у опису животописа Миловановића, а сачувала од писања биографија владара из династије Карађорђевић.
