Razgovori o objektivnosti
Slobodan Jovanović je bio odlučan protivnik ulaska Jugoslavije u Drugi svetski rat i bio je ubeđen da je komplikovaniji od Prvog svetskog rata
Nisam imao tu sreću da upoznam Milana Jovanovića Stojimirovića (1898–1966) pošto je umro dve godine pre mog upisa na Filozofski fakultet, gde je učestalo dolazio kod mog profesora Jovana Milićevića, svog rođaka. Njegova delatnost na nacionalnom i kulturnom polju ostavila je dubok trag u našoj povesti i našem narodu – bio je poznati novinar „Politike”, „Samouprave”, „Vardara” i „Obnove”. Stojimirović je bio direktor Državnog arhiva Srbije, prevodilac i pisac zanimljive knjige „Siluete starog Beograda”. Njegova bogata zaostavština čuva se u Matici srpskoj u Novom Sadu i Narodnom muzeju u Smederevu, njegovom rodnom gradu.
Dugo se posle Drugog svetskog rata o Slobodanu Jovanoviću, profesoru Pravnog fakulteta, rektoru, predsedniku Srpske kraljevske akademije i predsedniku ratne jugoslovenske vlade, nije smelo pisati, govoriti i nisu se smela pečatati njegova dela. Milan Stojimirović, svestrano obrazovani novinar, ostavio je zanimljivu predstavu o Slobodanu Jovanoviću – „najvećem intelektu među Srbima”.
Slobodan je sin poznatog srbijanskog liberalnog političara Vladimira Jovanovića, sadruga i prijatelja Svetozara Miletića. Fizički nerazvijen, omanjeg rasta, piskavog glasa, slabog vida, ali umeren u svemu, posebno u vegetarijanskoj ishrani, ustajući sa stola uvek pomalo gladan. Podsećao je na kaktus i filozofa Imanuela Kanta. „G. Jovanović priča živo, zanimljivo, duhovito. Pun je anegdota kao matori hrast lišća, a u svakoj anegdoti blista mnogo duha... Na noge je navukao neke cipele postavljene jagnjećom kožom, na nos navukao cviker sa okruglom crnom rožinom. Gajtan visi niz obraz a la mode de 1900. Jedna finija glava i finija gestikulacija se teško daju zamisliti.” Voleo je da ide u bioskop, ne i u lov, izjavivši da bi pre ubijao ljude nego životinje!
Potreba političke odgovornosti
Slobodan je govorio s osmehom, uvek znatiželjan za tuđe privatne živote, strastan ogovarač u stilu pričljive torokuše, pravnik i istorik „univerzalno inteligentan i univerzalno radoznao”. Nije rođen sa štofom da bude državnik, i nije njegov uticaj na državne i društvene tokove bio na nivou njegove izuzetne intelektualne vrednosti, poput oca Vladimira. Stojimirović, dobar znalac našeg čoveka i njegove duše, tvrdi da su mu se u ovom pogledu primakli samo Miloš Crnjanski i Rastko Petrović. Jovanovića je posebno interesovala psihologija pojedinca i gomile, a kod ličnosti, osobito, razvojna linija individualnog rasta i opadanja. Stojimirović je podvukao da je Slobodan voleo da opisuje događaje gde se „dodiruju logika i lascivnost”.
Evo nekoliko Stojimirovićevih opažanja o Slobodanovim stavovima prema narodima, pojedinim ličnostima i karakterima.
Jovanović je bio protiv promene naziva države Kraljevina SHS u Jugoslavija i očajavao u pogledu vođenja državne politike prema Makedoniji. Stoga je savetovao obazrivost i budnost otvorenih očiju: „Kraljevina Jugoslavija, makedonski Jugosloveni, a ne Srbi – pa to je jedna nesreća!” Dakle, bio je za to da sledimo politiku Bugara i Grka prema Makedoniji. Dve godine kasnije, februara 1939, vodio je Slobodan sa Stojimirovićem dug razgovor, podsećajući ga na tvorca srpske države: „Mi treba da umanjimo svoju srpsku zonu pa da je utvrdimo, tj. da postupimo kao knez Miloš kad je vratio svu srpsku akciju u granice Beogradskog pašaluka. Inače ćemo se istrošiti u borbi sa Hrvatima i doći u težak položaj. Ja, na primer, smatram da je Makedonija već izgubljena. Mi nemamo obrađenu državnu politiku, niti imamo jedan izrađen pogled na hrvatsko pitanje. Meni Radenko Stanković veli: ’Vi ste federalista!’ A ja mu kažem: ’Jesam, ali srpski federalista. Mi Srbi treba da dođemo do svesti, koja bi se iskazivala i time da više volim Stojadinovića, makar bio i najgori, nego Korošeca, makar bio i najbolji.’
Na drugom mestu za Korošeca kaže da je okretan i prevrtljiv, a za Pribićevića da je „fatalan čovek”.
Slobodan je bio odlučan protivnik ulaska Jugoslavije u Drugi svetski rat, kao Branko Lazarević, i bio je ubeđen da je ovaj rat komplikovaniji od Prvog svetskog rata: „U takvim se okolnostima ne sme povoditi ni za iluzijama, ni za simpatijama, a naš svet to ne ume.” U tim teškim vremenima moralo se raditi u nijansama; trebalo je da laviramo, a ne da trupnemo, pa šta Bog da. Slobodan je isticao, više puta, potrebu političke obazrivosti i veštine u komplikovanim međunarodnim situacijama. Njegove reči, poput ovih, Stojimirović je ocenio kao vredne zlata.
Stojimirović i Jovanović nisu imali lepo mišljenje o inteligenciji, prvi ju je smatrao „najpokvarenijom rasom na svetu”, dok je drugi bio nešto fleksibilniji. Jovanovićevoj solidnoj biografiji Milovana Milovanovića Stojimirović je zamerio da je istaknutog srbijanskog državnika i radikala „svukao u blato” i da je Slobodana, kao istorika, ubila surova objektivnost kritičara. „Mi, Srbi, nemamo smisao za kult reprezentativnih ljudi, ljudi od rase”, primetio je novinar.
Dalje je profesor, u ovim razgovorima vođenim u „Ruskom caru” i „Mažestiku”, uvek punim doušnika, kazivao novinaru da je Nikola Pašić praotac srbijanske koruptivnosti; njega je bilo teško dokučiti, bio je pametan, ali zatvoren, vešt u balkanskoj spoljnoj politici. Pašić je bio fenomen u pogledu uništavanja ljudi u sopstvenoj stranci (Pera Todorović, Lazar Marković...), što je Stojimirović ocenio kao veliku nesreću za zemlju kao što je naša, uvek oskudna u dobrim, kvalitetnim i stamenim ličnostima. Ova pojava karakteristična u našoj povesnici do današnjih dana prokomentarisana je od Jovanovića kao „istorijska nužnost”. Pašić je s Milovanovićem bio tandem, kao što su nekada bili Ilija Garašanin i Jovan Marinović, što je savršeno tačno zapažanje našeg najpoznatijeg povesnika 19. veka.
Pisanje o Karađorđevićima
Ukažimo još na Slobodanovo zapažanje na tri bitne srpske ličnosti. Za jednog od najplodnijih pisaca svog vremena – Milana Milićevića – kaže da je bio nesimpatičan, gord, hladan i zakopčan čovek. A Đorđe Genčić, s kojim je vodio duge razgovore zbog svojih istorijskih studija, rekao je: „To je bio jedan hohštapler koji se pojavio u Srbiji posle abdikacije kralja Milana, i to kao gotov čovek. Gde je bio jedno 15 godina pre toga – to nikad i niko nije tačno uhvatio, ni znao.” Kraljeubice iz 1903. bile su vođene takvim likovima. Milan Stojadinović, kaže, nije znao da čeka, da pusti da vreme prođe, kao knez Miloš, koji je bio sporiji od događaja.
Naposletku, kao istorik, dužan sam da završim ovo štivo o povesniku Slobodanu Jovanoviću kazivanjem njegovog asistenta Fedora Nikića, potom i profesora Pravnog fakulteta, da je prekinuo da piše istoriju srpskih vladara sa 1903. godinom zato što nije mogao da bude objektivan prema Karađorđevićima. Objektivnost istorika „ubila” ga je u opisu životopisa Milovanovića, a sačuvala od pisanja biografija vladara iz dinastije Karađorđević.
