Љубимац под орахом
Постоји она изрека која вели: „Родбину ми даје Бог, а пријатеље сам бирам”. Био је рођен под срећном звездом, па су му и рођаци и пријатељи били добри људи. Изгледа немогуће, али догађа се.
Испод Чубурског парка, у старој двоспратници обраслој пузавицом с пространим, сеновитим двориштем, живели су му пријатељи са двоје деце. Она је била стјуардеса, он шеф инструктора у ауто-школи, а дечак и цурица мали, још нису била стасали за школу: због њих и посла, дружење се из чубурских кафана преселило у прелепу авлију, што није било толико лоше. Напротив! Ако нешто није било како ваља, онда је то што су тако добили прилику да се размазе малишани. Нису успели или нису стигли, тек су израсли у добре и честите људе.
Догађај важан за ову причу збио се пре три и по деценије, а памти се као јуче да је било. Иако су се окупљали у дворишту редовно када би обавезе и небо допустили, том приликом нашао се још један примамљив повод. Јер, домаћин је однекуд добио јаре, а како је кување одавно узнео на пиједестал мисије (што се могло уочити по његовом заобљеном стомаку), па је усмена и донекле шифрована позивница за непланирано суботње дружење гласила „јаретина под сачем”, с препоруком гурманима да је речени „случај” толико млад, да се – ако се ваљано припреми – једе с костима.
Под мишку је ставио боцу лозоваче коју су му пратили фратри из фрањевачког самостана у Макарској (шта ли је с њима?), па с лешницима у џепу, да не долази у госте празних руку, покуцао на врата. У дворишту се већ тискало петнаестак узваница, таман да она лозовача плане за десетак минута, а весели смех је свима озарио лица и душе. Само се домаћин снуждио, као да је на ивици очаја. Ако је неко приметио и покушао да га одобровољи, џаба. Једва проговара, а пиће ни да погледа.
Разлози за нерасположење стигла су на два велика ајнцера – по њима је у првој тури био наслаган роштиљ, за који се сматрало да је тек предјело, па неки нису ни омирисали изванредне специјалитете са скаре ишчекујући да се принесе главно јело, али уместо њега, са следећег ајнцера их је проматрала свињска плећка, врела, тек извађена из фуруне. За њом је стигло вино, и тек тада је неко стидљиво упитао – где је јаретина?
– Ено је, мекеће у хладу испод ораха – уздахнуо је и показао главом ка дну авлије. – Тако ми и треба кад не слушам паметније...
Настаде тајац!
Радозналији су кренули онамо уверени да је реч о некаквој шали, али кад су пришли ораху, имали су шта да виде! Бело јаре с црвеном машницом везаном око врата пило је млеко из бочице мешкољећи се у наручју цурице, док је дечак мрко посматрао придошлице процењујући им намере: да је ико пришао корак ближе, искусио би дечји бес.
После се све растумачило. Јаре је стигло живо и здраво у петак увече, али уместо да га одмах однесе код вештог касапина, наш друг га је привезао за орах у дворишту, колико да се деца мало поиграју. И поиграла су се: шест месеци касније јаренце је стасало у крупнију козу која је успела да обрсти и оплеви све што је ницало по дворишту, а друштво да врати у заборављене чубурске кафане.
– Морао сам да је вратим дародавцу – објаснио је кад су почели да се распитују за њену и његову судбину. – Само ни то нисам могао да учиним „на реч”, већ су и деца кренула са мном аутомобилом до неког села код Ниша да се увере да ли ћу је заиста вратити. Од тог дана јаретину нисам ни окусио, нити ћу. А, када смо доцније за ручак спремили шницле, заклео сам жену да не спомиње пред децом да су телеће. Јер, ко зна...
