Флаута и Токио

Долазак у Токио представљао је, пре свега, враћање у године „јапанског музичког чуда” од пре више деценија. Тада је сасвим другачија радна и уметничка естетика продрла у западни свет, отварајући врата успеха солистима, диригентима и ансамблима из Јапана. Данас смо сведоци да се одласком Сеиџија Озаве готово губи суштински утицај музичких уметника из Земље излазећег сунца. Доминантна личност са својим ауторитетом за музику Баха остаје Масааки Сузуки, који управо ових дана реализује и своје гостовање са оркестром Берлинске филхармоније. Велике солисте из Јапана заменили су млади уметници из Јужне Кореје и Кине који освајају свет свакодневно проширујући границе виртуозитета и музичког израза. Можемо слободно рећи да се Јапан помало вратио свом унутрашњем свету задовољан тиме што је музику потпуно инкорпорирао у своје школство и друштво у целини и тиме је културу поставио у оквире свакодневног живота и интересовања. Наравно, институције попут Сантори хола у Токију или прелепих концертних дворана широм Јапана широм држе отворена врата за гостовања највећих ансамбала и солиста из целог света. Успостављени су веома добри камерни и оркестарски ансамбли у целом Јапану, као и систем универзитета који реализују своје уметничке животе. Огромно је интересовање за концерте и све карте су унапред распродате.

Међународно Азијско такмичење флаутиста (4th Asian International Flute Competition) довело је до сарадње организатора из Сингапура, Кине и Јапана и окупило је преко 200 кандидата у више старосних категорија.

Категорија Junior Professional Division је можда била најзначајнија за осветљавање важности класичне музике и донела је прави ватромет флаутског звука. Још сасвим мала деца (до 15 година) пленила су чудесном спремношћу и високим дометима. Заправо, управо ова категорија је откривала будућност флауте. Свирао се први став класичног/барокног концерта и виртуозно дело романтичног карактера. Млади флаутисти, од којих многи већ поседују златне флауте и крупно корачају ка професионализму, дошли су савршено припремљени. Чули смо потпуну доминацију кинеских ђака. Иако велика већина још није уметнички освешћена, одједном су се појављивали клинци са готово генијалним инстинктима и идејама!

Уметнички развој младих

Апсолутно највише домете смо чули у домену флаутског звука! Готово нестварни соноритет инструмента добија сасвим нове димензије у садашњем времену! Млади флаутисти су примили и усвојили опуштеност великана попут Емануела Пахуда и супериорно је претварају у нестварну моћ! Дуго након музицирања оваквих младих уметника у срцу и души ми је одзвањала резонанца њихових племенитих тонова!

Сасвим очекивано за мене, тријумфовао је Xу Минг Каи, можемо слободно рећи – генијални млади флаутиста који носи музику дубоко у себи и проналази начин да изрази на сасвим посебан начин најтананије нити своје личности. Још памтимо његове наступе у Београду и Новом Саду прошлог децембра и овације које је доживео! Са својих 13 година он представља будућност флауте у много ширем смислу! Запамтићемо из Токија његове интерпретације Штамицовог концерта и Дитијеове сонатине. Свирао је (и победио) у две различите категорије, до 15 и до 18 година.

Треба истаћи и дечицу од 10-ак година која су пленила музицирањем у конкуренцији са много старијима. Већина њих заправо је део програма Central Conservatory of Music из Пекинга, који последњих година успоставља сасвим нове стандарде са припремним разредима за све оне који намеравају да студирају у тој „кровној институцији” за целу Кину.

Остаје да лебди питање уметничког развоја младих уметника на флаути. Још увек доминира лакоћа извођења брзих пасажа, виртуозних детаља, техничких бравура, док су израз у класичним концертима и духовна надградња у другом плану! Да би се остварио суштински музички развој, мора се интензивно радити на обогаћивању унутрашњег света младих људи. Нисам сигуран да врста технолошког развоја коју проживљавамо може омогућити свестрани развој уметничких личности. Развој подразумева изградњу целовитог духовног света који се заснива на читању књига, проучавању различитих уметничких аспеката, познавању ликовне, драмске и сваке друге уметности. Са радошћу се сећам великих професора попут Орела Николеа, који су пријем у своје класе условљавали разговорима о различитим људским, духовним и уметничким аспектима у свакодневном приступу животу и раду.

Свакако да је врхунац такмичења у Токију представљала категорија Master Performer извођача. Међу 36 кандидата нашао се и наш Страхиња Радоичић, добро познати млади уметник ког често слушамо на подијумима широм Србије и региона. Програм је селектован на начин који омогућава само најбољима да се пробију до финала. Изузетно захтевне понуђене композиције, са обавезом да се изводе напамет, прочистиле су пут до финала само изузетним уметницима. На велику част и понос, Страхиња је веома заслужено успео да се домогне финала. Морам истаћи да се појавило више сјајних, врхунских извођача, посебно из Јужне Кореје и Кине, од којих се неки активно школују на врхунском америчким универзитетима. Страхиња је одбранио част Европе. Финале је донело изванредно музицирање свих кандидата. Изводио се Моцартов концерт, уз једно велико савремено или виртуозно дело. Био је то на самом врху прави обрачун троје флаутиста од којих су двоје из Јужне Кореје, а једна такмичарка из Кине. Кинескиња је тек након два круга гласања тријумфовала, потпуно заслужено. Дубока музикалност, супериорно владање инструментом и сасвим посебна страственост тријумфовали су над тонском и техничком „силом”. Страхиња Радоичић је освојио пету награду, што је заиста изузетан успех који отвара ново поглавље у његовој уметничкој каријери. Домоћи се награде у оваквој конкуренцији је сасвим посебан догађај. Био је једини који није свирао златну флауту у финалу. На овом нивоу прича о Мандушићу Вуку нема никакво упориште, најмањи детаљи одлучују о редоследу. Морам приметити да је општи утисак да на такмичењима још увек доминира у одлучивању квалитет и волумен звука, беспрекорност у техничком смислу, те да је тек на дну лествице одлучивања креативни чин. Чланови жирија долазе из различитих музичких култура и самим тим нивои вредновања музичког извођаштва нису исти за све. Екстреми се, наравно, не прихватају ни на који начин. Емоционалност у класичном смислу није на цени. Укратко – такмичења баш и нису за свакога.

Најбољи препознати једногласно

Неопходно је осветлити и састав и квалитет жирија. Врхунски флаутисти из Јапана, Јужне Кореје, Кине, Сингапура, Мађарске, Италије и Србије практично су покрили целокупан спектар музичких укуса и приступа флаути као инструменту. Све одлуке су се доносиле без икаквих консултација и договарања, а саме појединачне оцене су остале недоступне члановима жирија. Иако могу рећи да се са неким одлукама на крају нисам у потпуности слагао, морам истаћи да су у свим категоријама они најбољи препознати једногласно. Треба истаћи и сјајан концерт који су чланови жирија приредили учесницима и публици у јако лепој дворани Edogawa-ku Sogo Bunka Center здања, домаћину целог такмичења. На располагању су биле две функционалне дворане од 500 и 1.200 места са клавирима „стенвеј дe механике”, мат боје, драгоценим и сјајним инструментима, помало наштимованим на превисоке фреквенције.

Треба напоменути да су током такмичења одржани и јавни мастеркласови и часови за ансамбле и појединце, чиме се успоставио и важан едукативни ланац за све учеснике.

Сасвим приватни утисак је да се успех или неуспех на такмичењу на овим просторима не доживљава као нешто фатално или посебно важно. То је, свакако, један од здравијих елемената поимања формалног такмичарског духа који само наводи на нове кораке.

Поздрављамо и праксу да се такмичари најављују под редним бројевима, а не именима, још мање одакле су и из чије су класе! Тиме је сачуван веома важан облик неутралности и независности самих одлука, што побољшава све облике регуларности такмичарског процеса.

Сумирајући опште утиске, лако се може констатовати да је испуњен основни циљ, који се не састоји у огољеном виду такмичења „сви против свих”, већ пре свега у могућности сагледавања даљег напретка развоја флауте као инструмента у целини! У овом делу света се озбиљно размишља о унапређењу школства и прилагођавању основних културних потреба становништва. Улагањем у образовање деце унапређује се перспектива њиховог прилагођавања новим изазовима друштва у целини. Постоји нада да се човечанство спасе дубљих разарања општег система вредности на којем почива, и то само истинском хуманизацијом младих нараштаја.