Дама која је певала о срећи
За јубиларни 25. Београдски џез фестивал пошли смо да дочекамо комби са Габи Новак и њеним колегама испред хотела Мажестик. Какав је то био сусрет! Габи нас је грлила као да смо јој род најрођенији, захваљујући се што смо јој пружили прилику да поново пева у њеном Београду
Кад прије пута руку си дамо, а суза горак оставља траг,
Тад и опет добро знамо колико тко нам је драг.
Сада када нас је напустила и Габи Новак, у сећање најпре стиже елеганција њених извођења, одмереност и благост, милина са којом је њен чудесни глас испуњавао простор. Импровизовала је без скета, титрајима најфинијих варијација око основних мелодија песама које је бирала. За све је била дама, и у свакој прилици: док је певала или причала, у држању на сцени или у облачењу. И небо се стварно смијешило уз њену песму. И тамо је чекају Арсен и Матија, Адамич и Прохаска, да још једном открију што је љубав. Сретан, сретан пут.
Габријела Габи Новак рођена је 8. јула 1936. године у Берлину. Две године раније, њена мајка, Немица Елизабета Рејман упознала је на летовању на Хвару инжењера бродоградње Ђуру Новака. Заљубили су се једно у друго и убрзо венчали, те живели у Берлину до октобра 1936, када је Ђуро добио посао у сплитском бродоградилишту. Касније су се вратили на Хвар, где је Габријела пошла у школу. Убрзо је, међутим, остала без оца: погинуо je 1945. године, а Габи се са мајком 1946. преселила у Загреб.
По каснијем признању била је размажена и немарна према школским обавезама: „У шестом разреду избачена сам из школе са осам слабих оцена! Уписала сам се на листу понављача, као шампион лењости.“ Заправо није било баш тако: изузетно ју је интересовало цртање. У школском блоку чувала је готове цртеже не би ли их трампила за урађени задатак из математике. Када је некако завршила тадашњу „седмолетку“, у Загребу се баш отварала Школа за примењену уметност: на пријемном је остварила најбоље оцене и убрзо нашла себе. Одабрала је одсек графике.
Но, када је требало да настави школовање на Ликовној академији, разболела јој се мајка, а она је прихватила ретушерски посао у цинкографији листа Вјесник. Потом се пријавила на аудицију за Студио цртаног филма (касније Загреб-филм) који је отварао Душан Вукотић, први неамерички носилац Оскара за најбољи анимирани филм „Сурогат“ из 1961. године. У студију је радила као цртачица-кописткиња, а у слободно време певала у хору ОКУД „Јожа Влаховић“ заједно са Сенком Велетанлић. Обишле су бројне европске дестинације и постале велике пријатељице. Са деветнаест и по година се први пут удала, за колегу са посла Богдана Дебењака.
На прослави Нове године у просторијама Загреб-филма охрабрила се да отпева неколико песама, а утисак који је оставила инспирисао је колеге да јој понуде да у цртаном филму Бенко Каменко „позајми глас“ девојчици у кратком сонгу Саше Бубановића. Приликом посете Загреб-филму 1957. и преслушавања разних трака у тражењу гласа за цртани филм Гост, легендарни словеначки композитор Бојан Адамич зауставио се чувши Габи: „Која је то певачица?“ „Једна наша радница.“ „Доведите је, хоћу да је упознам.“
Љубав или шала
Даље је кренуло као у сну. Позвао ју је да буде гост његовог великог оркестра 8. априла 1957. у дворани Унион у Љубљани, на концерту на коме је главна звезда био Иво Робић (највеће име југословенске шлагеристике тог доба), а учествовале су и младе певачице Мајда Сепе и Маријана Держај. За наступ ју је припремио Бубановић, а по њу је у Загреб дошао лично Адамич, алфа ромеом. Одлучила се да пева репертоар Дорис Деј коју је обожавала, песме „Tea For Two“ и „Moonlight in Vermont“.
Десетак дана касније имали су репризу у Загребу, када су се у публици нашли Миљенко Прохаска, Озрен Деполо, Никица и Стипица Калођера – crème de la crème загребачке шлагеристике и џеза. Опет је импресионирала и убрзо добила нову понуду: да отпева slow valse „Сретан пут“ Љубе Кунтарића у филму Николе Танхофера H-8. Ова евокативна џез балада иде са радија аутобуса који ће убрзо имати несрећу на путу Загреб-Београд у једном од емотивно најдубљих тренутака сјајног филма, који је 1958. године овенчан Великом Златном ареном у Пули, а 2020. проглашен најбољим хрватским филмом свих времена по мишљењу критике.
Једна интересантна џез епизода коју ових дана погрешно преносе бројни медији (укључујући и портал новина које читате – цитирајући Танјуг) догодила се у пролеће 1959. године. После концерта на Загребачком велесајму Луј Армстронг је свратио у бар Риц, где су га чекали загребачки џез полетарци. Ладислав Лаци Фидри је те вечери имао ватрено крштење пред својим идолом, а амбијент је повукао и младу Габи. „Тијеком свирке сам само полетјела и рекла: 'Ја бих пјевала 'Tea for Two''. Само ме погледао, питао који тоналитет, рекла сам који желим и он ме отпратио, а потом је уз мене најнормалније и он пјевао“, евоцирала је сећање у једном интервјуу Давору Хрвоју. Исте године као дебитант учествује на фестивалу Загреб '59, одмах надмоћно освајајући прво место са песмом „Љубав или шала“ Милутина Вандекара.
Састављајући дрим тим за филмски хит Љубав и мода (1960), редитељ Љубомир Радичевић је за композиторе нових шлагера ангажовао Бојана Адамича и Дарка Краљића, а Габи се природно наметнула као једна од специјалних гошћи. Њен глас се већ чује у легендарној најавној шпици: пева свинг веселицу „Шта је то, ко је то“ (или: „Једна мала дама шета увек сама“) у друштву Квартета Предрага Ивановића, док Беба Лончар вози плаву веспу Теразијама. Касније у филму, Лола Новаковић ће „позајмити глас“ Беби у истој песми за наступ на поподневном партију. Габи ће се пак и појавити у сцени на аеродрому Сурчин (играће саму себе), када јој се диви-удвара генерални директор фирме „Југошик“, кога игра Мија Алексић. Она ће му узвратити са „Љубав или шала“: „За малу шетњу, ја ћу рећи хвала“. „Нема на чему“, ускочио је Мија.
Године 1960. одржан је и први Југословенски џез фестивал на Бледу, на коме је Габи Новак наступила у пратњи Ансамбла џез музичара Београда. То није било чудно: лета исте године Габи и Марко Новосел су једини југословенски певачи на фестивалу лаких нота у италијанском Пезару у пратњи Забавног оркестра РТБ, непосредно после тријумфа ансамбла у Жуан Ле Пену.
А њену прву лонгплејку Пева Габи Новак објављује београдски издавач ПГП РТБ, такође 1960. године. У пратњи Октета Стипице Калођере (венчали су се 1961) изводи осам нумера, међу којима и џез стандарде „Caravan“ (Елингтон/Тизол) и „Someone to Watch Over Me“ (Гершвин), динамични свинг „Learnin' the Blues“ (Долорес Вики Силверс) из репертоара Френка Синатре (њеног другог хероја) и оригиналну џез баладу „У прољетно вече“ (Хеда Пилиш). Четири деценије касније продуцент Жељко Керлета ће Габиним енергичним и врцавим „Караваном“ опсенити нове џез афисионадосе у Великој Британији. Све песме препеване су на српскохрватски језик, а текст „Нетко бдије нада мном“ за Гершвинову баладу написао је Арсен Дедић, потписујући се још увек као Игор Кримов.
Слушајући данас овај албум, јасно је да је Габи Новак могла бити европска краљица џеза. Ово ће потврдити и наступом на другом Југословенском џез фестивалу на Бледу, изводећи Гершвинову „A Foggy Day“ („Магловит дан“) са Загребачким џез квартетом, што ће се наћи и на компилацијском албуму са манифестације. Касније је 1973. са ансамблом B. P. Convention и Загребачким гудачким квартетом снимила величанствену баладу Миљенка Прохаске „Интима“, са којом је чувени композитор и басиста Загребачког џез квартета ушао у Енциклопедију џеза Ленарда Федера, и за коју је лично Федер касније написао текст. Ову нумеру Габи је извела и Београђанима, на отварању Београдског џез фестивала 2009.
И сада нам треба временска машина. Габи се потом потпуно посветила забавној музици, постајући једна од најуспешнијих певачица коју је Југославија имала, а без сумње највећа дама наше музике. За Арсена Дедића се удала 1973. и родила сина Матију који је у инат оцу, а за осмех мајке-џезерке завршио Џез академију у Грацу и постао водећи џезер Хрватске. По повратку у земљу одмах је изазвао мајку да се врати првој музичкој љубави, па је са Бошком Петровићем и њим снимила „My Funny Valentine“ за албум Handwriting, добивши први Порин за најбоље џез извођење. Потом јој је – како ми је причао „на поклон“ – спремио цео албум Пјесма је мој живот, обрађујући њене велике песме у модерном џез маниру уз помоћ аранжера Анта Гела, који је певачици донео чак четири Порина, укључујући и најсјајнији, за албум године.
Припремајући јубиларно, 25. издање Београдског џез фестивала, пожелели смо да евоцирамо сећање на историју џеза у СФРЈ, те Мићи Марковићу предложили да обнови Секстет Марковић–Гут (био је то њихов једини повратнички концерт, пошто је Мимо Митровић погинуо само три месеца касније), а Матији Дедићу да са Габи изведе програм са нагласком на џез аранжмане са албума Пјесма је мој живот. Наступила је у пратњи Croаtian All Star Jazz Ensemble (Давор Крижић – труба, Војкан Јоцић – саксофон, Миро Кадоић – сопран саксофон, Анте Гело – гитара, Матија Дедић – клавир, Младен Бараковић – контрабас, Круно Левачић – бубњеви) и, у неким композицијама, гудачког квартета „Корнелије“ са средњошколцима из Музичке школе „Станковић“.
Мој фестивал је почео дан раније, када смо Милан Лучић, Драган Амброзић и ја пошли да дочекамо комби са Габи Новак и њеним колегама испред хотела Мажестик. Какав је то био сусрет! Габи нас је грлила као да смо јој род најрођенији, захваљујући се што смо јој пружили прилику да поново пева у њеном Београду, а заправо се никад раније нисмо упознали. Те вечери одмах је организована радна проба са ученицима из „Станковића“, коју је водио аранжер Анте Гело.
Фестивал је отворио амбасадор Републике Хрватске у Србији Жељко Купрешак. „Сада са сигурношћу можемо да кажемо да је рат завршен“, добацио сам америчком критичару Томасу Конраду. Дом синдиката је био несвакидашње узаврео, крцат разноразним светом – од старих београдских мацана нестрпљивих да поново виде легенде домаћег џеза у заједничкој акцији, преко љубитеља лаких нота Габи Новак, до познатих личности из политичког и културног естаблишмента.
Излазак Габи Новак на сцену ујединио је публику у дугом аплаузу, који је славну певачицу истински узбудио – глас јој је дрхтао, сузе из очију само што нису кренуле. Мада јој то није био први сусрет са Београђанима после рата (четири године раније у истом простору је наступала са Арсеном Дедићем), то јесте био њен први солистички концерт у Београду од распада СФРЈ, као и прва прилика да овде изведе програм са ремек-дела Пјесма је мој живот.
Снага џеза
Прва нумера у програму била је легендарна „Оно све што знаш о мени“. Симболично, за многе у сали било је „стварно тако мало“ – јер, чекала нас је непосредна потврда да је у великој форми и да јој повратак џезу изузетно прија. С једне стране, добили смо преаранжиране песме из Дедић/Новак опуса – „Кућа за птице“, „У регистратури“, „Ни ти ни ја“, „Пусти ме да спавам“ – а с друге надахнуто тумачење џез/евергрин стандарда – „Moonlight in Vermont“, „Misty“, „Caravan“. У „Интими“ је сјајан соло на труби имао Марко Ђорђевић, Матијин саборац са студија у Грацу, а нумеру „Unforgettable“ отпевала је са младим хрватским певачем/глумцем Кристијаном Белуханом. И критичари свих земаља су се ујединили:
„Чист и богат глас Новакове био је убедљив чак и за слушаоца који не разуме речи на српском/хрватском […] Матија Дедић је био импресиван, и као солиста и као аутор блиставих, минималистичких линија за пратњу мајке“ (Томас Конрад, САД). „У одличној, не само вокалној форми и иза 70, гђа Габријела Габи Новак у дворани Дома синдиката бриљирала је“ (Драган Кремер, Србија). „Београђани од прве ноте препознају омиљене песме и бодре музичаре“ (Дијана Кондрашина, Русија). „Са гласом који ниједном није затреперио […] јасно је ставила на знање да није заробљена у прошлости.” (Љупчо Јолевски, Македонија). „Још увек постоје дубоки ожиљци, сумње и мржње, које је узроковао распад земље и потоњи дивљи ратови. Ипак, снага џеза као уједињујуће силе је евидентна“. (Боб Вир, Велика Британија)
Следећег јутра, док су се музичари возили назад аутопутем, стигла ми је порука од Матије: „Дивно је било. Габи цвате.“ Цветао је и Београд, тај срећни дан памтим и данас.
(У тексту су коришћени рани биографски факти из књиге Боља прошлост Петра Луковића, као и фрагменти из монографије Београдски џез фестивал, 1971–2020. Војислава Пантића).
