Dama koja je pevala o sreći

Kad prije puta ruku si damo, a suza gorak ostavlja trag,

Tad i opet dobro znamo koliko tko nam je drag.

Sada kada nas je napustila i Gabi Novak, u sećanje najpre stiže elegancija njenih izvođenja, odmerenost i blagost, milina sa kojom je njen čudesni glas ispunjavao prostor. Improvizovala je bez sketa, titrajima najfinijih varijacija oko osnovnih melodija pesama koje je birala. Za sve je bila dama, i u svakoj prilici: dok je pevala ili pričala, u držanju na sceni ili u oblačenju. I nebo se stvarno smiješilo uz njenu pesmu. I tamo je čekaju Arsen i Matija, Adamič i Prohaska, da još jednom otkriju što je ljubav. Sretan, sretan put.

Gabrijela Gabi Novak rođena je 8. jula 1936. godine u Berlinu. Dve godine ranije, njena majka, Nemica Elizabeta Rejman upoznala je na letovanju na Hvaru inženjera brodogradnje Đuru Novaka. Zaljubili su se jedno u drugo i ubrzo venčali, te živeli u Berlinu do oktobra 1936, kada je Đuro dobio posao u splitskom brodogradilištu. Kasnije su se vratili na Hvar, gde je Gabrijela pošla u školu. Ubrzo je, međutim, ostala bez oca: poginuo je 1945. godine, a Gabi se sa majkom 1946. preselila u Zagreb.

Po kasnijem priznanju bila je razmažena i nemarna prema školskim obavezama: „U šestom razredu izbačena sam iz škole sa osam slabih ocena! Upisala sam se na listu ponavljača, kao šampion lenjosti.“ Zapravo nije bilo baš tako: izuzetno ju je interesovalo crtanje. U školskom bloku čuvala je gotove crteže ne bi li ih trampila za urađeni zadatak iz matematike. Kada je nekako završila tadašnju „sedmoletku“, u Zagrebu se baš otvarala Škola za primenjenu umetnost: na prijemnom je ostvarila najbolje ocene i ubrzo našla sebe. Odabrala je odsek grafike.

No, kada je trebalo da nastavi školovanje na Likovnoj akademiji, razbolela joj se majka, a ona je prihvatila retušerski posao u cinkografiji lista Vjesnik. Potom se prijavila na audiciju za Studio crtanog filma (kasnije Zagreb-film) koji je otvarao Dušan Vukotić, prvi neamerički nosilac Oskara za najbolji animirani film „Surogat“ iz 1961. godine. U studiju je radila kao crtačica-kopistkinja, a u slobodno vreme pevala u horu OKUD „Joža Vlahović“ zajedno sa Senkom Veletanlić. Obišle su brojne evropske destinacije i postale velike prijateljice. Sa devetnaest i po godina se prvi put udala, za kolegu sa posla Bogdana Debenjaka.

Na proslavi Nove godine u prostorijama Zagreb-filma ohrabrila se da otpeva nekoliko pesama, a utisak koji je ostavila inspirisao je kolege da joj ponude da u crtanom filmu Benko Kamenko „pozajmi glas“ devojčici u kratkom songu Saše Bubanovića. Prilikom posete Zagreb-filmu 1957. i preslušavanja raznih traka u traženju glasa za crtani film Gost, legendarni slovenački kompozitor Bojan Adamič zaustavio se čuvši Gabi: „Koja je to pevačica?“ „Jedna naša radnica.“ „Dovedite je, hoću da je upoznam.“

Ljubav ili šala

Dalje je krenulo kao u snu. Pozvao ju je da bude gost njegovog velikog orkestra 8. aprila 1957. u dvorani Union u Ljubljani, na koncertu na kome je glavna zvezda bio Ivo Robić (najveće ime jugoslovenske šlageristike tog doba), a učestvovale su i mlade pevačice Majda Sepe i Marijana Deržaj. Za nastup ju je pripremio Bubanović, a po nju je u Zagreb došao lično Adamič, alfa romeom. Odlučila se da peva repertoar Doris Dej koju je obožavala, pesme „Tea For Two“ i „Moonlight in Vermont“.

Desetak dana kasnije imali su reprizu u Zagrebu, kada su se u publici našli Miljenko Prohaska, Ozren Depolo, Nikica i Stipica Kalođera – crème de la crème zagrebačke šlageristike i džeza. Opet je impresionirala i ubrzo dobila novu ponudu: da otpeva slow valse „Sretan put“ Ljube Kuntarića u filmu Nikole Tanhofera H-8. Ova evokativna džez balada ide sa radija autobusa koji će ubrzo imati nesreću na putu Zagreb-Beograd u jednom od emotivno najdubljih trenutaka sjajnog filma, koji je 1958. godine ovenčan Velikom Zlatnom arenom u Puli, a 2020. proglašen najboljim hrvatskim filmom svih vremena po mišljenju kritike.

Jedna interesantna džez epizoda koju ovih dana pogrešno prenose brojni mediji (uključujući i portal novina koje čitate – citirajući Tanjug) dogodila se u proleće 1959. godine. Posle koncerta na Zagrebačkom velesajmu Luj Armstrong je svratio u bar Ric, gde su ga čekali zagrebački džez poletarci. Ladislav Laci Fidri je te večeri imao vatreno krštenje pred svojim idolom, a ambijent je povukao i mladu Gabi. „Tijekom svirke sam samo poletjela i rekla: 'Ja bih pjevala 'Tea for Two''. Samo me pogledao, pitao koji tonalitet, rekla sam koji želim i on me otpratio, a potom je uz mene najnormalnije i on pjevao“, evocirala je sećanje u jednom intervjuu Davoru Hrvoju. Iste godine kao debitant učestvuje na festivalu Zagreb '59, odmah nadmoćno osvajajući prvo mesto sa pesmom „Ljubav ili šala“ Milutina Vandekara.

Sastavljajući drim tim za filmski hit Ljubav i moda (1960), reditelj Ljubomir Radičević je za kompozitore novih šlagera angažovao Bojana Adamiča i Darka Kraljića, a Gabi se prirodno nametnula kao jedna od specijalnih gošći. Njen glas se već čuje u legendarnoj najavnoj špici: peva sving veselicu „Šta je to, ko je to“ (ili: „Jedna mala dama šeta uvek sama“) u društvu Kvarteta Predraga Ivanovića, dok Beba Lončar vozi plavu vespu Terazijama. Kasnije u filmu, Lola Novaković će „pozajmiti glas“ Bebi u istoj pesmi za nastup na popodnevnom partiju. Gabi će se pak i pojaviti u sceni na aerodromu Surčin (igraće samu sebe), kada joj se divi-udvara generalni direktor firme „Jugošik“, koga igra Mija Aleksić. Ona će mu uzvratiti sa „Ljubav ili šala“: „Za malu šetnju, ja ću reći hvala“. „Nema na čemu“, uskočio je Mija.

Godine 1960. održan je i prvi Jugoslovenski džez festival na Bledu, na kome je Gabi Novak nastupila u pratnji Ansambla džez muzičara Beograda. To nije bilo čudno: leta iste godine Gabi i Marko Novosel su jedini jugoslovenski pevači na festivalu lakih nota u italijanskom Pezaru u pratnji Zabavnog orkestra RTB, neposredno posle trijumfa ansambla u Žuan Le Penu.

A njenu prvu longplejku Peva Gabi Novak objavljuje beogradski izdavač PGP RTB, takođe 1960. godine. U pratnji Okteta Stipice Kalođere (venčali su se 1961) izvodi osam numera, među kojima i džez standarde „Caravan“ (Elington/Tizol) i „Someone to Watch Over Me“ (Geršvin), dinamični sving „Learnin' the Blues“ (Dolores Viki Silvers) iz repertoara Frenka Sinatre (njenog drugog heroja) i originalnu džez baladu „U proljetno veče“ (Heda Piliš). Četiri decenije kasnije producent Željko Kerleta će Gabinim energičnim i vrcavim „Karavanom“ opseniti nove džez afisionadose u Velikoj Britaniji. Sve pesme prepevane su na srpskohrvatski jezik, a tekst „Netko bdije nada mnom“ za Geršvinovu baladu napisao je Arsen Dedić, potpisujući se još uvek kao Igor Krimov.

Slušajući danas ovaj album, jasno je da je Gabi Novak mogla biti evropska kraljica džeza. Ovo će potvrditi i nastupom na drugom Jugoslovenskom džez festivalu na Bledu, izvodeći Geršvinovu „A Foggy Day“ („Maglovit dan“) sa Zagrebačkim džez kvartetom, što će se naći i na kompilacijskom albumu sa manifestacije. Kasnije je 1973. sa ansamblom B. P. Convention i Zagrebačkim gudačkim kvartetom snimila veličanstvenu baladu Miljenka Prohaske „Intima“, sa kojom je čuveni kompozitor i basista Zagrebačkog džez kvarteta ušao u Enciklopediju džeza Lenarda Federa, i za koju je lično Feder kasnije napisao tekst. Ovu numeru Gabi je izvela i Beograđanima, na otvaranju Beogradskog džez festivala 2009.  

I sada nam treba vremenska mašina. Gabi se potom potpuno posvetila zabavnoj muzici, postajući jedna od najuspešnijih pevačica koju je Jugoslavija imala, a bez sumnje najveća dama naše muzike. Za Arsena Dedića se udala 1973. i rodila sina Matiju koji je u inat ocu, a za osmeh majke-džezerke završio Džez akademiju u Gracu i postao vodeći džezer Hrvatske. Po povratku u zemlju odmah je izazvao majku da se vrati prvoj muzičkoj ljubavi, pa je sa Boškom Petrovićem i njim snimila „My Funny Valentine“ za album Handwriting, dobivši prvi Porin za najbolje džez izvođenje. Potom joj je – kako mi je pričao „na poklon“ – spremio ceo album Pjesma je moj život, obrađujući njene velike pesme u modernom džez maniru uz pomoć aranžera Anta Gela, koji je pevačici doneo čak četiri Porina, uključujući i najsjajniji, za album godine. 

Pripremajući jubilarno, 25. izdanje Beogradskog džez festivala, poželeli smo da evociramo sećanje na istoriju džeza u SFRJ, te Mići Markoviću predložili da obnovi Sekstet Marković–Gut (bio je to njihov jedini povratnički koncert, pošto je Mimo Mitrović poginuo samo tri meseca kasnije), a Matiji Dediću da sa Gabi izvede program sa naglaskom na džez aranžmane sa albuma Pjesma je moj život. Nastupila je u pratnji Croatian All Star Jazz Ensemble (Davor Križić – truba, Vojkan Jocić – saksofon, Miro Kadoić – sopran saksofon, Ante Gelo – gitara, Matija Dedić – klavir, Mladen Baraković – kontrabas, Kruno Levačić – bubnjevi) i, u nekim kompozicijama, gudačkog kvarteta „Kornelije“ sa srednjoškolcima iz Muzičke škole „Stanković“.

Moj festival je počeo dan ranije, kada smo Milan Lučić, Dragan Ambrozić i ja pošli da dočekamo kombi sa Gabi Novak i njenim kolegama ispred hotela Mažestik. Kakav je to bio susret! Gabi nas je grlila kao da smo joj rod najrođeniji, zahvaljujući se što smo joj pružili priliku da ponovo peva u njenom Beogradu, a zapravo se nikad ranije nismo upoznali. Te večeri odmah je organizovana radna proba sa učenicima iz „Stankovića“, koju je vodio aranžer Ante Gelo.

Festival je otvorio ambasador Republike Hrvatske u Srbiji Željko Kuprešak. „Sada sa sigurnošću možemo da kažemo da je rat završen“, dobacio sam američkom kritičaru Tomasu Konradu. Dom sindikata je bio nesvakidašnje uzavreo, krcat raznoraznim svetom – od starih beogradskih macana nestrpljivih da ponovo vide legende domaćeg džeza u zajedničkoj akciji, preko ljubitelja lakih nota Gabi Novak, do poznatih ličnosti iz političkog i kulturnog establišmenta.

Izlazak Gabi Novak na scenu ujedinio je publiku u dugom aplauzu, koji je slavnu pevačicu istinski uzbudio – glas joj je drhtao, suze iz očiju samo što nisu krenule. Mada joj to nije bio prvi susret sa Beograđanima posle rata (četiri godine ranije u istom prostoru je nastupala sa Arsenom Dedićem), to jeste bio njen prvi solistički koncert u Beogradu od raspada SFRJ, kao i prva prilika da ovde izvede program sa remek-dela Pjesma je moj život.

Snaga džeza

Prva numera u programu bila je legendarna „Ono sve što znaš o meni“. Simbolično, za mnoge u sali bilo je „stvarno tako malo“ – jer, čekala nas je neposredna potvrda da je u velikoj formi i da joj povratak džezu izuzetno prija. S jedne strane, dobili smo prearanžirane pesme iz Dedić/Novak opusa – „Kuća za ptice“, „U registraturi“, „Ni ti ni ja“, „Pusti me da spavam“ – a s druge nadahnuto tumačenje džez/evergrin standarda – „Moonlight in Vermont“, „Misty“, „Caravan“. U „Intimi“ je sjajan solo na trubi imao Marko Đorđević, Matijin saborac sa studija u Gracu, a numeru „Unforgettable“ otpevala je sa mladim hrvatskim pevačem/glumcem Kristijanom Beluhanom. I kritičari svih zemalja su se ujedinili:

„Čist i bogat glas Novakove bio je ubedljiv čak i za slušaoca koji ne razume reči na srpskom/hrvatskom […] Matija Dedić je bio impresivan, i kao solista i kao autor blistavih, minimalističkih linija za pratnju majke“ (Tomas Konrad, SAD). „U odličnoj, ne samo vokalnoj formi i iza 70, gđa Gabrijela Gabi Novak u dvorani Doma sindikata briljirala je“ (Dragan Kremer, Srbija). „Beograđani od prve note prepoznaju omiljene pesme i bodre muzičare“ (Dijana Kondrašina, Rusija). „Sa glasom koji nijednom nije zatreperio […] jasno je stavila na znanje da nije zarobljena u prošlosti.” (Ljupčo Jolevski, Makedonija). „Još uvek postoje duboki ožiljci, sumnje i mržnje, koje je uzrokovao raspad zemlje i potonji divlji ratovi. Ipak, snaga džeza kao ujedinjujuće sile je evidentna“. (Bob Vir, Velika Britanija)

Sledećeg jutra, dok su se muzičari vozili nazad autoputem, stigla mi je poruka od Matije: „Divno je bilo. Gabi cvate.“ Cvetao je i Beograd, taj srećni dan pamtim i danas. 

(U tekstu su korišćeni rani biografski fakti iz knjige Bolja prošlost Petra Lukovića, kao i fragmenti iz monografije Beogradski džez festival, 1971–2020. Vojislava Pantića).