Ноћ у Неготину Љубомира Симовића
У нашој култури је запамћено више прворазредних догађаја из прошлог века који су у вези с именом песника Љубомира Симовића. Један од тих догађаја имао је облик политичког инцидента, а то је Симовићева беседа у Неготину током „Мокрањчевих дана” 1996, после које су га организатори избацили из хотела
У Ужичком позоришту 1996. године, после представљања књиге „Ужице са вранама”, требало је сутрадан да Љубомир Симовић отвори Републичко такмичење рецитатора. Међутим, пред такмичење је дошао организатор овог програма код Симовића на Јелову гору, двадесетак километара од Ужица, где је песник имао своју кућу, да се извини и да каже да му је речено „одозго” да Љуба не може да отвори то такмичење. Овај детаљ наводи Симовић у нашем разговору како би нагласио да му се и у родном Ужицу догодило слично што и у Неготину, само неколико месеци раније и не у тако драстичној форми. Упамтили су они песника који је 1992. подржао политички програм Депоса (Демократски покрет Србије) и говорио на њиховој скупштини оштро и језгровито.
Међутим, на предлог библиотеке из Краљева, традиционална награда Жичка хрисовуља додељена је Љуби Симовићу у манастиру Жича на празник Преображење 1995.
У Жичу су позвани академик Предраг Палавестра и театролог Јован Ћирилов, тадашњи управник Југословенског драмског позоришта, као и лауреат Љубомир Симовић.
Било је то време кад се Југославија као држава већ распала. На Ибарској магистрали, којом смо путовали према Краљеву, мимоилазили смо се са колонама српских избеглица из Хрватске који су се на претовареним тракторским приколицама кретали према Косову у неизвесност. Бомбардовано је Сарајево, Сребреница се тек догодила.
Завршавајући своју беседу у Жичи, академик Предраг Палавестра рекао је о Љубомиру Симовићу: „У данима пораза и пада, какви се одавно не памте, знамен српске духовности на дан Светог Преображења добио је песник који не лаже, добио је песник горке српске истине. У томе треба видети први знак очишћења, зрачак наде да ће духовност и истина коначно постати основ српског преображења.”
Јован Ћирилов је истакао Симовићеве драме које су изведене на сцени – „Хасанагиницу”, „Чудо у Шаргану” и „Путујуће позориште Шопаловић”.
Осврћући се на суморан крај нашег 20. века, награђени песник је своју беседу завршио речима: „И требаће нам многе деценије да се, ако будемо имали среће и снаге, са ове мете помакнемо и да се од оволиког и оваквог страдања опоравимо. Можда тај опоравак треба да започнемо исповешћу и молитвом, молитвом у којој ћемо молити Бога да нам помогне да прогледамо и да схватимо где смо. Да нам помогне да видимо цео пут којим смо довде дошли и да препознамо лица оних који су нас довде довели. Да нам покаже где ћемо стићи и да нам покаже како ћемо завршити ако наставимо овим путем за овим путовођама. Да нам помогне да се избавимо из руку ових трговаца који криво мере и из руку ових судија који криво суде. Да нам помогне да се ослободимо ових газда са свих страна који газдују по нашој кући без домаћина. Да нам помогне да се суочимо са чињеницом да су моћници овога света баш нас изабрали за највеће кривце и грешнике, али и са чињеницом да смо им и ми сами помогли у таквом избору. Да га молимо да нам буде ослонац који ће нас у овом падању зауставити и који ће нас из овог падања понети увис. И да га молимо да нам помогне да доживимо дан у коме ће до нас као једина вест допрети она песма која се некад у овим крајевима певала у ово доба године. Иде јесен, иду благи дани.”
Свечаност у Жичи је протекла достојанствено. Велики број људи поздравио је песника и његове речи.
Брука у Неготину
Сваке године „Мокрањчеви дани” започињу свечаном беседом неке значајне личности из области културе, првенствено музике, али и из других области. Композитор Дејан Деспић предложио је да 1996. године својим свечаним говором „Мокрањчеве дане” отвори Љубомир Симовић. Деспић је сматрао да беседник који се позива на једну такву свечаност има неприкосновено право да казује оно што сматра да треба да каже, без обзира на то да ли ће се то неком свидети или не. Тај Деспићев предлог је једногласно прихваћен од седморице чланова одбора за организацију свечаности. Међутим, после инцидента који се догодио један од те седморице, правдајући се, рекао је: „Па шта сам ја знао ко је тај Љуба Симовић!”
Позив да говори у Неготину Симовић је прихватио и касније је добио и званичан позив од Програмске комисије „Мокрањчевих дана”. У Неготин је отишао са женом на сам дан када је требало фестивал да буде отворен, и то колима општине Неготин.
Сећајући се тог догађаја, Љубомир Симовић је испричао: „Ја сам прочитао свој говор, коме сам дао наслов ’Крила за реп’, и у том говору сам рекао што сам мислио да у том тренутку треба рећи и да сам ја дужан да у том тренутку то кажем. Током говора неколико пута сам био прекидан великим аплаузом и великим аплаузом сам и испраћен.”
Баш 12. септембра, када су почели „Мокрањчеви дани”, у Неготину се обележавао и Дан ослобођења. За ту прилику у град је дошао један број најистакнутијих руководилаца: председници општина, директори разних великих предузећа, Борског басена и тако даље. Седели су у првом реду и били у прилици да им Симовић директно у очи изговори оно што је замислио да каже.
„На крају, из тог првог реда”, присећа се песник, „прво су ми пришли једна жена и један човек. Жена ми је љутито рекла да сам ја ову прилику злоупотребио и да сам одржао један политички говор, а њен пратилац ми је рекао да сам ја оскрнавио место на коме сам говорио. Пришао ми је још један човек који ми је исто тако рекао нешто непријатно и изразио је своје незадовољство.”
У ваздуху се осећало да нешто није у реду. Љуба описује сам инцидент. „Ми кренемо у хотел, пада киша, магла, већ је то било негде око два сата по поноћи. Тражимо кључеве. Мени прилази бојажљиво рецепционер који ми се врло љубазно представио: ’Ја сам ноћни рецепционер Сава, молим вас, господине Симовићу, да вам нешто кажем. Директор хотела вам је поручио да ујутру морате да напустите хотел.’ Ја просто нисам могао да верујем, да чујем то што чујем, а онда је он, као да ублажи, додао: ’Да сте дошли пре 15 минута, имао сам наредбу да вам уопште не дам кључ, да не уђете у собу.’ А у соби су већ моје ствари. Ја сам ту са женом. Они су, дакле, били спремни да ме у два сата ноћу оставе на улици, на киши, и магли по хладноћи. Међутим, ето, тако су ублажили ту своју драконску казну те нам је дозвољено да преноћимо.”
Говор који је разљутио власт
„Град Неготин су најмаркантније обележила два човека од којих се један у њему родио, а други у њему славно погинуо. Један од њих је скупљао коње и оружје, други је скупљао народне мелодије. Један је оснивао војне јединице, други је оснивао музичке школе и певачка друштва”, почео је своју антологијску беседу Љубомир Симовић и наставио: „Један је командовао коњици и пешадији, други је дириговао хоровима. Један је галопирајући с коња пуцао и ударао сабљом, други је на миру седећи компоновао песме и напеве. Алат једнога били су застава, сабља, пиштољ, пушка и топ, алат другога били су гудало, клавир, оловка и нотна свеска.
Један од њих, Хајдук Вељко, уложио је своју главу у ослобођење и обнову српске државе, а други, Стеван Мокрањац, положио је у тој ослобођеној и обновљеној држави основе модерне српске музике, којој је, поред тих основа, оставио и неколико најблиставијих врхунаца. Иако у свему потпуно различити, Хајдук Вељко и Стеван Мокрањац су сваки на свој начин дали допринос стварању једне исте целине.
Шта се са тим Хајдук Вељковим и Мокрањчевим завештањем и са том целином догађа данас када је наш видокруг толико смањен и сужен да више никакву целину не може да обухвати?
Хајдук Вељко је био велики јунак. Вук Караџић га је упоређивао са Ахилом и Обилићем, а Сима Милутиновић Сарајлија је писао да би пред Вељка смео изаћи само онај ко је од жељеза. Тај особити јунак је против Турака ратовао онако како се у његово време ратовало – храбро, сурово, дрско и најчешће на своју руку.
Из јуриша међ Турке он се, крвав од своје и туђе крви, редовно враћа с неколико глава. Он под турске куле, да би их запалио, ваља бурад и каце напуњене сламом и сеном. Он пљачка и зобницама мери и дели опљачкани новац, силује девојке, отима коње и хаљине, овце и говеда, не само од Турака него и од Срба. Упркос томе што се из свих снага трудио да личи на Русе, које је обожавао, Хајдук Вељко је више личио на Турке, против којих се борио.
Наш народни певач је одувек знао да време гради низ котаре куле, време гради, време разградљује. Међутим, време гради и разградљује и моралне норме и обрасце, и принципе и критеријуме, па и начине на које се решавају национални и државни проблеми, као и начине на које се воде ратови.
Ако би неко данас покушао да се прослави чинећи оно чиме се у своје време прославио Хајдук Вељко, не би стигао тамо где је стигао Вељко – у свет Хомерових јунака – него би доспео пред судије Међународног трибунала. Вредност сликовитог Вељковог јунаштва и примера открива нам се као релативна, ограничена само на његово време, с којим се, кад је то време истекло, и она угасила. Срећом, постоји и онај Хајдук Вељко који зна да за велико јунаштво нису довољни само храбро срце, луда глава и вешта рука, него и висока етика. То је онај Вељко који пред пропаст Србије 1813, очекујући велику турску најезду, жену и децу испраћа у Пореч, али у својој кући у Неготину, нетакнуто и цело, задржава све своје благо. ’Срамота би било’, каже Вељко, ’да Турци дођу у моју кућу, па код толике славе и имена мога, ништа у њој не нађу.’
То је онај Хајдук Вељко који Мула Паши на позив да преда Неготин и Крајину одговара: ’Главу дајем, Крајину не дајем.’ То је и онај Хајдук Вељко који је, бранећи Неготин а оставши без пушчане муниције, растакао калајна кандила, кашике и тањире и кантарска јаја и од њих изливао пушчана зрна, и који је, оставши без топовске муниције, топове пунио талирима и пуцао. Пред тим Хајдук Вељком који непријатеља уме да дочека и као јунак, и као господин, отварају се врата свих времена.
Та врата свих времена отварају се и Стевану Мокрањцу, композитору у чијем се најславнијем делу, ’Руковетима’, наш аутентични музички израз и садржај организује у велику, сложену и импресивну целину. Те ’Руковети’ се уливају у ону још већу и пространију целину, у коју нас уводи Мокрањчева литургија. С ’Руковетима’ у ту целину улазе и градови Београд, Будим, Травник и Охрид, и реке Морава и Текелија, и девојке Мара Ресавкиња, Динка, која сеје босиљак, Биљана, која платно белеше, улази умирући Карамустафа, Иван Господар и Винари Белограѓани, улази расцветана ’Грана јоргована’, улази најзад и Хајдук Вељко, који с лепом девојком седи под танким и високим дрветом бадемовим.
И све се то – градови, реке, баште, јунаци, девојке, гране бадема и јоргована – светлећи, ношено моћном музиком, пење ка сјајним и невидљивим врховима и висинама. Шта смо ми учинили са тим вредностима у које су Хајдук Вељко и Стеван Мокрањац уложили своје снаге и судбине? Да ли чувамо поглед и пут према висинама које су они досегли и освојили? Данас, на крају 20. века, нама прети опасност која није далеко од оне која нам је претила на почетку 19, у време Хајдук Вељка. Уместо да смо одавно почели да се боримо за напредак, ми смо приморани да се још увек боримо за опстанак. У тој борби је потребно све: и циљ, и срећа, и средства, и вође, и савезници, и јунаштво, и жртве, и памет. И све то треба да буде усклађено и међу собом и са околностима. Мање или више, некада смо све то или бар нешто од свега тога имали.
Али данас, у овој данашњој борби за опстанак, ми, осим великих жртава, од свега тога нисмо имали ништа. Ни циља, ни среће, ни средстава, ни вођа, ни савезника. А поготово нисмо имали памети.
Можда зато што нисмо имали памети, нисмо имали ни свега осталог. Чак смо изгубили и оно што смо некада имали – способност да се оријентишемо у времену и у етици. Ми не само да смо остали испод норми које прописује наше данашње европско време него смо пали и испод оних норми које су владале у турско време Хајдук Вељково. Међу нама нема јунака који би казао ’Главу дајем, Крајину не дајем.’ Ми и за много мање од главе дајемо и много више од Крајине.
Наше данашње војводе талирима не пуне топове, него џепове. Онакве јунаке какав је био Хајдук Вељко ми не само да више не рађамо него ни оне које смо некада рађали више не памтимо. Нисмо ми, међутим, изневерили само Хајдук Вељка и традицију јунаштва и витештва коју он представља.
Судећи по песмама које се данас по градовима и селима певају широм Србије, ми смо изневерили и Стевана Мокрањца и ону музичку традицију коју је он створио и коју једино и имамо. Она врата свих времена која је отворио и кроз која је у сва времена и ушао Мокрањац је оставио широм отворена. Али нама та врата и та времена у овој мишјој рупи у којој смо се обрели више нису потребна.
У овој мишјој рупи ништа се не чује, из ове мишје рупе ништа се не види. Ни оно што је прошло, ни оно што долази. Не виде се више ни они врхови и висине с којих се отварају све већи и већи простори и видици.
Што је најгоре, ми пристајемо да оно што се може видети из ове мишје рупе признамо као цео свет и као цео хоризонт. Све што је прогутала ова мишја рупа је претворила у мишеве. Срећом, понекад се нађе и неко ко се није дао сатерати у ту рупу и ко није пристао да своја крила трампи за мишји реп.
Међу оним ретким нашим градовима који нису допустили да буду сатерани у ту мишју рупу, из које ће им се указати мишји хоризонти и перспективе, налази се и Неготин. Неготин је град који изневерава једну стару библијску традицију. Неготин, наиме, има најјачи разлог да Стевана Мокрањца презре, одбаци и заборави. Мокрањац се у Неготину родио. Зашто би Мокрањац у Неготину прошао боље него Христос у Витлејему?
Неготин, међутим, прекида ону традицију која каже да ’ниђе није пророк без части до на постојбини својој’ и сав се посвећује чувању, неговању и развијању музичке традиције коју је засновао Мокрањац и која у крајњој линији и није само музичка. Развијајући, дакле, традицију коју нам је завештао Мокрањац, а памтећи и ону коју нам је баштинио Хајдук Вељко, Неготин је преостао као једно од оних усамљених места с којих се они врхови и оне висине и перспективе без којих нема ни опстанка ни напретка и данас могу видети, из кога се тим врховима и висинама и данас можемо обраћати”, завршио је своју беседу Љубомир Симовић.
Овај новинар је присуствовао тим дешавањима. Захваљујући снимачу звука који је носио, цитиране реченице у тексту су аутентичне.
