Оставина Стевана Сремца
Сремчева белешка из 1904. године о прослави стогодишњице Првог српског устанка (скоро непозната у јавности) својом актуелношћу превазилази време, повод и историјске околности у којима је настала, а вишезначна тумачења, изведена из њене слојевитости, могућа су ишчитавањем целине
Ове године бележимо два значајна повода у вези са Стеваном Сремцем (Сента, 1855 – Сокобања, 1906), историчарем, књижевником, академиком: сто седамдесeт година од рођења и сто тридесет година од објављивања Ивкове славе (1895) у Српском прегледу М. Недића. Идуће, 2026. године сто двадесет година је од избора Сремца за правог члана Српске краљевске академије и годишњица смрти писца! Његово дело је својеврсна оставина – завештање српскоме народу – јер готово да нема куће без неке књиге овог значајног писца српског реализма из златног 19. века, периода успона српске књижевности уопште!
У фонду Народног музеја у Нишу, у збирци Стеван Сремац, у хартијама рукописне заоставштине чува се и краћа Сремчева белешка публицистичког карактера о прослави стогодишњице (1804–1904) Првог српског устанка у Краљевини Србији. По форми, текст је писан као концепт за неко јавно предавање или за објављивање у неким ондашњим новинама, а по садржају представља полемичку и критичку опсервацију о значају српске револуције за цивилизацијски развој и државност Србије.
Текст је написан вероватно у току 1903. или на почетку 1904. године, на четири листа формата (21,5х17,5), са пагинацијом (1–4) и није у оригиналу насловљен нити датиран. Рукопис је у музеј доспео када је откупљена заоставштина Стевана Сремца 1951/1952. године од Милорада Павловића Крпе (1865–1957), пишчевог пријатеља, књижевника и биографа, код кога је становао у Београду, у Хиландарској улици! Због изузетне културне вредности и националног значаја Сремчева оставина у нишком музеју (140 артефаката: рукописи (33), документа, фотографије, комадни намештај, уметничке слике, лични предмети и лична библиотека са 447 књига, заједно са 16 рукописа Јована Ђорђевића), проглашена је 2014. за културно добро од великог значаја!
За разумевање Сремчеве белешке значајно је познавање друштвено-историјских околности у време када је планирана прослава (друга половина 1903. године), имајући у виду да је после убиства Александра Обреновића и Мајског преврата дошло до династичке промене ступањем Петра Првог Карађорђевића на српски престо, тако да је прослава стогодишњице Првог српског устанка, почевши од 14. фебруара 1904. до септембра исте године, била у знаку династије Карађорђевић и инаугурације (крунисања) краља Петра Првог (7–9. септембар 1904). Прослава је отпочела у Београду благодарењем у Саборној цркви, свечаном прославом у Народном позоришту и у Великој школи, прославом у Орашцу и у школама широм земље. Други главни део прославе одвијао се 7. септембра 1904, када је одржана импозантна војна парада, а затим су, у поподневним часовима, отворени за јавност Етнографски и Војни музеј, постављена је изложба оружја и одржана свечана седница Српске краљевске академије. Сви ови догађаји око прославе устанка иду у прилог претпоставци да је Сремац, ипак, текст написао почетком 1903. будући да није био упознат са предвиђеним активностима које су касније испланиране. Као светли пример национално одговорних личности он наводи само Стојана Новаковића (1842–1915) и Андру Гавриловића (1864–1924), који су једино, по њему, нешто значајно учинили за обележавање јубилеја, у чему је био у праву. О томе пише и Д. Јанковић у књизи Српска држава Првог устанка. Јанковић каже „да је својеврсну ренесансу доживела српска историографија о Првом устанку после 1903, а нарочито у вези са прославом стогодишњице устанка. Академик Стојан Новаковић проследио је 1903. Академији наука формулисан, детаљан план издавања грађе о 1804. години, али он није прихваћен, са образложењем да Академија већ има такав план и да се он остварује”... Али и поред тога, те године (1904) објављено је његово значајно дело Устанак на дахије (Београд, 1904), те Васкрс државе српске (Нови Сад, 1904) и, касније, Уставно питање и закони Карађорђева времена (1907).
Андра Гавриловић, Сремчев пријатељ кога он у тексту помиње у позитивном контексту, иначе књижевник и историчар, написао је неколико дела углавном из културне и просветне историје устанка. Но, Сремац се у тексту залаже да се свет („сад поново изнети пред свет данас”) упозна са вредностима српске историје и домашајима Првог устанка! Сремац је извесно имао увид у углед Србије у Европи после Mајског преврата 1903. Наиме, после убиства Александра Обреновића и Драге Машин, Србија је у европском јавном мњењу (посебно у штампи), у владиним и дипломатским канцеларијама била извргнута жестоким негативним коментарима, па отуд и Сремчево упозорење да се ,,све дигло против нас”. Горчина и јед којима је нијансиран овај текст потичу и из чињенице да је Сремац био обреновићевац par exellence (као и његов ујак Јован Ђорђевић, 1826–1900) и припадник изворне Ристићеве Либералне странке (касније Националне странке Стојана Рибарца), те су му ти догађаји тешко пали.
Сремчева белешка о прослави стогодишњице Првог српског устанка (скоро непозната у јавности) својом актуелношћу превазилази време, повод и историјске околности у којима је настала, а вишезначна тумачења, изведена из њене слојевитости, могућа су ишчитавањем целине, те се белешка објављује у изворном облику.
АНТРФИЛЕ Uz antrfile slika Rukopis strana 1
Белешка Стевана Сремца
„Сви се још доста живо сећамо кад су пре неколико година славили Мађари својих двеста година ослобођења од Турака, славили победе код Сланкамена, ослобођење Будима. И то је прослављао народ који се није сам поуздао у се и своје кљусе, него који је био само један од многих сарадника на том великом делу; поред Немаца из Аустрије и Немачке, поред Пољака, поред Срба, хиљада и хиљада Срба, и он се борио за слободу своје отаџбине, и то не сав народ него један део, док је други део помого и калаузио Турцима у путу за Беч. И тај народ с каквим је урнебесом прославио победе других за своју слободу!
Доиста народ достојан поштовања.
А ми?
Ове године је равно сто година како се Српски народ у Шумадији дигао сам самцит, у први мах голорук, чак без наде и на кога – подигао се на саму Царевину која се пружала далеко у три дела света. Сам се дигао, сам се бунио, сам ослободио.
И сада је сто година од тога догађаја. И шта је природније него да се сети негде својих предака, да им с пуно религиозног пиетета учини помен, с поносом учини помен само њима и ником више на белом свету, јер у ропству суза његова није имала родитеља, а у борби да га је ко у свету зажалио благодушно нашем народу било би као да му је то поклонио.
И шта је природније било него ланско очекивање и надање да ће ове године бити достојно прослављен спомен те оријашке борбе. Шта је природније било него надати се да ће се све учинити да страни свет што више дозна о нама. А то је бар лако било. Јер је било странаца и то неколико пута који су о нама толико правилно и топло писали. Да је било умешности, све је то требало сад поново изнети пред свет данас, баш данас кад се све дигло против нас, кад смо већ тако рећи и заборавили да се о нама може лепо с те стране писати.
Али не треба да се чудимо странцима кад сами нисмо као што треба. Данас кад треба да је све сложно и неуморно, вреди о том рећи да боље прославимо стогодишњицу кад треба да сваки ко дође види да се слави, код нас не само да се не примећује него се скоро и заборавило. Да је срећа да Академија, Држава, разни фондови, професори Универзитета и књижевници, разни активи те да се управљају ко ће више учинити за прославу, да су прославили дуго припреманим књижицама и стиховима о тим временима – оно се једва и примећује. Та да смо слободу добили као слепац маријаш у капу – па би требало лепше прославити. Жалости ме доказ да су наши стари умели умирати за ову земљу а потомци њихови не умеју ни славити ни провеселити се за њу.
Али не учинисмо скоро ништа, или врло мало.
Врло мало рекосмо. Јер ево прође трећина година и да није вреднога и уваженога С. Новаковића и А. Гавриловића још не би знали да прослављамо стогодишњицу...”
