Ostavina Stevana Sremca

Ove godine beležimo dva značajna povoda u vezi sa Stevanom Sremcem (Senta, 1855 – Sokobanja, 1906), istoričarem, književnikom, akademikom: sto sedamdeset godina od rođenja i sto trideset godina od objavljivanja Ivkove slave (1895) u Srpskom pregledu M. Nedića. Iduće, 2026. godine sto dvadeset godina je od izbora Sremca za pravog člana Srpske kraljevske akademije i godišnjica smrti pisca! Njegovo delo je svojevrsna ostavina – zaveštanje srpskome narodu – jer gotovo da nema kuće bez neke knjige ovog značajnog pisca srpskog realizma iz zlatnog 19. veka, perioda uspona srpske književnosti uopšte!

U fondu Narodnog muzeja u Nišu, u zbirci Stevan Sremac, u hartijama rukopisne zaostavštine čuva se i kraća Sremčeva beleška publicističkog karaktera o proslavi stogodišnjice (1804–1904) Prvog srpskog ustanka u Kraljevini Srbiji. Po formi, tekst je pisan kao koncept za neko javno predavanje ili za objavljivanje u nekim ondašnjim novinama, a po sadržaju predstavlja polemičku i kritičku opservaciju o značaju srpske revolucije za civilizacijski razvoj i državnost Srbije.

Tekst je napisan verovatno u toku 1903. ili na početku 1904. godine, na četiri lista formata (21,5h17,5), sa paginacijom (1–4) i nije u originalu naslovljen niti datiran. Rukopis je u muzej dospeo kada je otkupljena zaostavština Stevana Sremca 1951/1952. godine od Milorada Pavlovića Krpe (1865–1957), piščevog prijatelja, književnika i biografa, kod koga je stanovao u Beogradu, u Hilandarskoj ulici! Zbog izuzetne kulturne vrednosti i nacionalnog značaja Sremčeva ostavina u niškom muzeju (140 artefakata: rukopisi (33), dokumenta, fotografije, komadni nameštaj, umetničke slike, lični predmeti i lična biblioteka sa 447 knjiga, zajedno sa 16 rukopisa Jovana Đorđevića), proglašena je 2014. za kulturno dobro od velikog značaja!

Za razumevanje Sremčeve beleške značajno je poznavanje društveno-istorijskih okolnosti u vreme kada je planirana proslava (druga polovina 1903. godine), imajući u vidu da je posle ubistva Aleksandra Obrenovića i Majskog prevrata došlo do dinastičke promene stupanjem Petra Prvog Karađorđevića na srpski presto, tako da je proslava stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, počevši od 14. februara 1904. do septembra iste godine, bila u znaku dinastije Karađorđević i inauguracije (krunisanja) kralja Petra Prvog (7–9. septembar 1904). Proslava je otpočela u Beogradu blagodarenjem u Sabornoj crkvi, svečanom proslavom u Narodnom pozorištu i u Velikoj školi, proslavom u Orašcu i u školama širom zemlje. Drugi glavni deo proslave odvijao se 7. septembra 1904, kada je održana impozantna vojna parada, a zatim su, u popodnevnim časovima, otvoreni za javnost Etnografski i Vojni muzej, postavljena je izložba oružja i održana svečana sednica Srpske kraljevske akademije. Svi ovi događaji oko proslave ustanka idu u prilog pretpostavci da je Sremac, ipak, tekst napisao početkom 1903. budući da nije bio upoznat sa predviđenim aktivnostima koje su kasnije isplanirane. Kao svetli primer nacionalno odgovornih ličnosti on navodi samo Stojana Novakovića (1842–1915) i Andru Gavrilovića (1864–1924), koji su jedino, po njemu, nešto značajno učinili za obeležavanje jubileja, u čemu je bio u pravu. O tome piše i D. Janković u knjizi Srpska država Prvog ustanka. Janković kaže „da je svojevrsnu renesansu doživela srpska istoriografija o Prvom ustanku posle 1903, a naročito u vezi sa proslavom stogodišnjice ustanka. Akademik Stojan Novaković prosledio je 1903. Akademiji nauka formulisan, detaljan plan izdavanja građe o 1804. godini, ali on nije prihvaćen, sa obrazloženjem da Akademija već ima takav plan i da se on ostvaruje”... Ali i pored toga, te godine (1904) objavljeno je njegovo značajno delo Ustanak na dahije (Beograd, 1904), te Vaskrs države srpske (Novi Sad, 1904) i, kasnije, Ustavno pitanje i zakoni Karađorđeva vremena (1907).

Andra Gavrilović, Sremčev prijatelj koga on u tekstu pominje u pozitivnom kontekstu, inače književnik i istoričar, napisao je nekoliko dela uglavnom iz kulturne i prosvetne istorije ustanka. No, Sremac se u tekstu zalaže da se svet („sad ponovo izneti pred svet danas”) upozna sa vrednostima srpske istorije i domašajima Prvog ustanka! Sremac je izvesno imao uvid u ugled Srbije u Evropi posle Majskog prevrata 1903. Naime, posle ubistva Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, Srbija je u evropskom javnom mnjenju (posebno u štampi), u vladinim i diplomatskim kancelarijama bila izvrgnuta žestokim negativnim komentarima, pa otud i Sremčevo upozorenje da se ,,sve diglo protiv nas”. Gorčina i jed kojima je nijansiran ovaj tekst potiču i iz činjenice da je Sremac bio obrenovićevac par exellence (kao i njegov ujak Jovan Đorđević, 1826–1900) i pripadnik izvorne Ristićeve Liberalne stranke (kasnije Nacionalne stranke Stojana Ribarca), te su mu ti događaji teško pali.

Sremčeva beleška o proslavi stogodišnjice Prvog srpskog ustanka (skoro nepoznata u javnosti) svojom aktuelnošću prevazilazi vreme, povod i istorijske okolnosti u kojima je nastala, a višeznačna tumačenja, izvedena iz njene slojevitosti, moguća su iščitavanjem celine, te se beleška objavljuje u izvornom obliku.

ANTRFILE  Uz antrfile slika Rukopis strana 1

Beleška Stevana Sremca

„Svi se još dosta živo sećamo kad su pre nekoliko godina slavili Mađari svojih dvesta godina oslobođenja od Turaka, slavili pobede kod Slankamena, oslobođenje Budima. I to je proslavljao narod koji se nije sam pouzdao u se i svoje kljuse, nego koji je bio samo jedan od mnogih saradnika na tom velikom delu; pored Nemaca iz Austrije i Nemačke, pored Poljaka, pored Srba, hiljada i hiljada Srba, i on se borio za slobodu svoje otadžbine, i to ne sav narod nego jedan deo, dok je drugi deo pomogo i kalauzio Turcima u putu za Beč. I taj narod s kakvim je urnebesom proslavio pobede drugih za svoju slobodu!

Doista narod dostojan poštovanja.

A mi?

Ove godine je ravno sto godina kako se Srpski narod u Šumadiji digao sam samcit, u prvi mah goloruk, čak bez nade i na koga – podigao se na samu Carevinu koja se pružala daleko u tri dela sveta. Sam se digao, sam se bunio, sam oslobodio.

I sada je sto godina od toga događaja. I šta je prirodnije nego da se seti negde svojih predaka, da im s puno religioznog pieteta učini pomen, s ponosom učini pomen samo njima i nikom više na belom svetu, jer u ropstvu suza njegova nije imala roditelja, a u borbi da ga je ko u svetu zažalio blagodušno našem narodu bilo bi kao da mu je to poklonio.

I šta je prirodnije bilo nego lansko očekivanje i nadanje da će ove godine biti dostojno proslavljen spomen te orijaške borbe. Šta je prirodnije bilo nego nadati se da će se sve učiniti da strani svet što više dozna o nama. A to je bar lako bilo. Jer je bilo stranaca i to nekoliko puta koji su o nama toliko pravilno i toplo pisali. Da je bilo umešnosti, sve je to trebalo sad ponovo izneti pred svet danas, baš danas kad se sve diglo protiv nas, kad smo već tako reći i zaboravili da se o nama može lepo s te strane pisati.

Ali ne treba da se čudimo strancima kad sami nismo kao što treba. Danas kad treba da je sve složno i neumorno, vredi o tom reći da bolje proslavimo stogodišnjicu kad treba da svaki ko dođe vidi da se slavi, kod nas ne samo da se ne primećuje nego se skoro i zaboravilo. Da je sreća da Akademija, Država, razni fondovi, profesori Univerziteta i književnici, razni aktivi te da se upravljaju ko će više učiniti za proslavu, da su proslavili dugo pripremanim knjižicama i stihovima o tim vremenima – ono se jedva i primećuje. Ta da smo slobodu dobili kao slepac marijaš u kapu – pa bi trebalo lepše proslaviti. Žalosti me dokaz da su naši stari umeli umirati za ovu zemlju a potomci njihovi ne umeju ni slaviti ni proveseliti se za nju.

Ali ne učinismo skoro ništa, ili vrlo malo.

Vrlo malo rekosmo. Jer evo prođe trećina godina i da nije vrednoga i uvaženoga S. Novakovića i A. Gavrilovića još ne bi znali da proslavljamo stogodišnjicu...”