МЕДИЦИНА

Пилула која је изменила свет

Папа Пије Дванаести објавио је 1960. љутиту енциклику у којој је тврдио да је за Католичку цркву једини метод контрацепције поштовање сексуалног ритма, односно избегавање опасних дана овулације

Маргарет Хигис Сингер (1879-1966) има највеће заслуге за настанак контрацептивне пилуле

 

 

Годишњица антибејби пилуле је празник и мушког и женског света. Она пада 19. маја: истог дана 1960. године је америчка Управа за храну и лекове, у свету позната по акрониму ФДА, објавила намеру позитивног решења „проблема пилуле”. Намера је реализована 23. јуна, када је пилула добила званичну дозволу за производњу и употребу. Од тих јунских дана све се променило; свет више није што је био. Одједанпут, жене су виделе да их биологија не може натерати на рађање, могле су бирати начин обликовања сопственог живота и планирати колико ће имати деце и када. У међувремену, могле су се посветити прављењу каријере. Први пут у историји људског рода спречавање зачећа било је у њиховим рукама. Пилулу су могле узимати у дискрецији, да не зависе ни од кога и да никога о томе не обавештавају. То је била незамислива слобода, а неизбежна понижења приликом прекида трудноће постала су прошлост.

Али пилула није нешто што је први пут показало да секс не мора бити праћен зачећем. Много хиљада година пре 1960. жене су знале како да избегну трудноћу. Знали су и мушкарци. Додуше, те вештине нису биле перфектне, али су примењиване. Често се помиње и извесни доктор Кондом (Condom), дворски лекар енглеског краља Чарлса Другог, који je, наводно, изумео навлаку од овчијег црева како би се прекинуло увећање ионако великог броја краљеве незаконите деце. Идентитет доктора Кондома никада није потврђен, а што се тиче презервативних навлака од овчијих црева, оне су постојале већ неколико стотина година пре њега.

Почетком 18. века типичне Европљанке и Американке порађале су се око седам пута, а почетком 19. века свега три и по пута. Очигледно, технике превенције трудноће функционисале су како-тако. Ипак, и у модерном времену, у 20. веку, контрацепција је била једина идеја која је против себе ујединила све религије: протестанте и католике, католике и православце, православце и муслимане. Страх од трудноће био је најбољи бедем против промискуитета.

Историчари се слажу да је скандал над ковчегом жене која је умрла после 18. узастопног порођаја био пресудан за стварање свести о потреби спречавања нежељене трудноће. Када је Маргарет Сенгер (1879–1966) над ковчегом своје мајке прогласила оца кривцем за мајчину смрт, све се почело мењати. Маргарет је касније, као медицинска сестра, већ 1912. сањала о магичној пилули, а 1914. сковала је фразу контрола рађања. Исте године слала је претплатницама часопис „Женска буна”, што је довело до њеног хапшења. То су били дани у којима је припремљен терен за размишљање о синтетизовању магичне пилуле.

 

Детонација пилуле и „сексуална револуција”

Пилула је најзад произведена и одобрена, а папа Пије Дванаести објавио је 1960. љутиту енциклику из које се видело да једини прихватљив метод контрацепције за Католичку цркву и даље остаје поштовање сексуалног ритма, тј. одустајање од вођења љубави у „опасним данима” овулације.

Протестанти и њихове разне фракције говорили су о рушењу постојећег моралног консензуса и о помолу суноврата морала, а православни и исламски великодостојници били су резервисани, јер је пилула прешла Атлантик тек наредне године.

Бескрајна и никад завршена дебата о доминацији мушког пола над женским није више била подругљива као у 19. и првој половини 20. века. Додуше, још увек се тврдило да су жене суштински слабији пол, што се види из анатомске грађе, и да су за компензацију своје инфериорности измислиле алатку која се зове љубав, помоћу које с мушкарцима раде шта хоће. С алатком или без ње, девојке су се све више школовале, а истовремено, појавили су се нови интелектуални и сексуални пејзажи, макар у развијеним и осредње развијеним деловима света. Било је то ослобађање од моралних стега, дани невиђене еманципације жена и цветања феминизма; женска половина човечанства није више трпела потцењивање. Чежња за слободним сексуалним животом претворила се у стварност.

Детонатор прве сексуалне револуције била је „пилула”. Кад је прва пилула, еновид, ушла у практичну примену, била је одобрена само за венчане жене. Али 1964. председник САД Линдон Б. Џонсон потписао је Закон о федералној подршци контроли рађања уз помоћ пилуле, а понтифекс Павле Шести почео је с монументалном реформом цркве и прећутно је одобрио употребу фармаколошке контрацепције.

Недуго потом, песник, битник Ален Гинзберг смислио је филозофију хипика пуну секса и просветљења ЛСД-ом. Хипика је било на сваком кораку, песме Ролингстонса биле су пуне експлицитног секса, марихуана је мирисала свуда наоколо, а култ ЛСД-а међу младим светом претворио се још од 1967. године, захваљујући Битлсима, у епидемију. Џенис Џоплин и Џими Хендрикс, обожавани рокенрол музичари и певачи, умрли су обоје 1970. године, млади и под убитачним теретом дроге.

 

Доба новог феминизма

У деценијама које су следиле „пилула” је усавршена. У почетку, садржавала је 150 микрограма естрогена, док га у модерним пилулама има 20–25 микрограма. Ниво прогестерона у пилули пао је са скоро 10 милиграма на само један. Данас постоје инјекције за контрацепцију са дејством од три месеца, али и контрацептивни импланти који делују неколико година. Савремене пилуле спречавају појаву карцинома јајника, као и канцер материце и ендометријума, тј. њене унутрашње облоге; смањују озбиљна крварења и препрека су појави акни и артритиса. Ефикасне су у 99 одсто случајева, а у 100 одсто по престанку њиховог коришћења концепција је могућа као и раније.

Тријумф пробуђеног феминизма трајао је у историјским размерама само једну наносекунду, док се последице осећају и данас, после 40 година. На делу је нови феминизам. Одавно је у Европи број студенткиња медицине премашио број студената, а нарочито су упадљиви бољи успеси девојака на завршним испитима. Пилула је увек при руци и омогућава слободан живот и истовремено „прављење каријере”, што раније није било могуће. То је оно чувено „или-или”. Пилула је дала слободу одлуке и бирања једног од два „или”.

Кад се погледају медицински уџбеници и картотеке сексолога из праксе, упадљив је нестанак дијагнозе фригидност. Она је нестала у „првој сексуалној револуцији”, чији је детонатор била пилула. У међувремену појавила се нова дијагноза: еректилна дисфункција, трагична несигурност извршилаца сексуалне радње на мушкој страни. Проблем је решен пилулом званом вијагра. Она је довела до „друге сексуалне револуције”. Ветрови обеју револуција учинили су и младе и старе срећнијим.