Сремски бисер између Дунава и Фрушке горе

На пола пута између Београда и Новог Сада је Инђија, смештена на обронцима Фрушке горе, а надомак Дунава, већ дуже важи за мирно место индустријске зоне. Последњих неколико година, међутим, њена лична карта се мења. Ретко ко од редовних путника, а нарочито туриста, овуда прође а да не обиђе Келтско село отворено 2021. године. Од њега смо и ми кренули у обилазак сремског градића.

Високом дрвеном оградом уоквирен, забавно-туристички комплекс кућица који се отвара за посетиоце у априлу и ради до половине новембра, смештен на „барици” – језерцу названом по угледу на слично оближње у центру Инђије, инспирисан је животом Келта који су на овом подручју живели од трећег до првог века пре наше ере.

„После пораза на Делфима 279. године п. н. е., Келти су населили обале Саве и Дунава градећи своја типична села и једно такво представља ова реплика. Инђијско Келтско село сведочи о томе шта су све радили, како су живели, које оружје, оруђе, новчиће и природне тканине су користили. Настанку тог парка помогла су истраживања, али и новчићи и други предмети пронађени на тлу оближњег Крчедина”, прича Гордана Вудраговић која нас је дочекала у дугачкој келтској зеленој хаљини. Показујући дрвени разбој, она додаје да су одежду правили од сировог лана, коже и крзна.

Кућице од блата и дрвета, покривене трском, приказују неколико типова здања у насељеном месту. Шетајући каменим стазама, уз нестварно релаксирајуће звуке келтске музике, обишли смо Музеј Келта, Кућу вође, као и пекару у којој се квасац правио по недељу дана, светилиште и појилиште с извором воде, амфитеатар и централни трг, куле осматрачнице и полигон од сламе за мале ратнике. Најатрактивнији је, судећи по гужви, управо тај полигон за стреличарство на којем инструктори малишане обучавају како да рукују луком и стрелом. Авантура парк прескакања „с дрвета на дрво”, такође, враћа у прошлост...

Тренутно се гради и кућа друида – како су се звали свештеници и други учени људи. Друиди су били најпаметнији међу Келтима, а живели су у шумама, окружени биљкама и дрвећем. Дане су проводили у складу с природом, допуштајући да осете њену енергију. Тај осећај имају и посетиоци келтског села, смештеног у бујном зеленилу:

„Било ми је потребно да се осамим и зато сам баш овде потражио посао, желећи и да туристима о свему томе причам. Друиди су знали и које дрвеће је најискористивије и отпорно за градњу, а у записима се помињу храст и имела. Биљке су користили за справљање својих исцелитељских напитака, којима су лечили ратнике од задобијених рана”, прича Ненад Јовановић који нас је дочекао с келтским огртачем и штитом.

„Штитове су правили од храста и јасена, јер је то најтврђе дрво. Иначе, свако у келтском селу је имао своје задужење. Један је био задужен за напитке, други за лечење ратника, трећи за богослужење, а неки су били судије. Свако племе имало је најмање једног друида и расподела с данашњег гледишта изгледа савршено”, каже наш домаћин.

На излазу из Келтског села два огромна црвена ара папагаја дозвала су нас из све снаге да уђемо у зоолошки врт који се налази преко пута. Улаз је бесплатан. Шетајући између зелених перивоја, осим домаћих животиња с нашег подручја, видели смо мајмуна, ноја и ему – такође птицу тркачицу, али пореклом из Аустралије, док је нојево порекло из Африке, како смо овде научили. Док посматрамо како се деца играју с пони коњићима који се, баш као и паунови поред њих, намештају за фотографисање, наш водич Јована Девић објашњава да се зоо-врт стално унапређује и у сарадњи с београдским шири. Постаје школа о животињама за децу на екскурзијама...

Улазећи у главну улицу Војводе Степе, данас мирну пешачку зону, примећујемо спој модерне и грађанске архитектуре с краја 19. и почетка 20. века. Поглед пада и на још старију барокну католичку цркву Светог Петра из 1872. године, споменик културе од великог значаја. Баш као што је и недалеко од ње смештен православни храм Ваведења Пресвете Богородице из 18. века. Празник ове још старије цркве која симболише улазак Марије у храм када се заклела на вечно девичанство нарочито поштују мајке које не могу да имају децу или оне које се моле Богородици за њихову заштиту. Унутрашњост цркве, с позлатом на иконостасу, осликао је познати Јован Штајнер.

На потесу између две цркве и низа башти кафића почињу с пролећа разне манифестације, а у главној улици од пре неколико месеци отворен је и први инђијски хотел. Уједно, град који је сада на мапи туриста добио је с њим и нови спа центар.

„Браћа Слободан и Горан Гогић, успешни произвођачи пластике, одлучили су да, када су почели да шире посао ван граница, свом граду као поклон оставе смарт бизнис хотел модерног дизајна. Паметан хотел, како ми зовемо најсавременије туристичке пансионе, на све стране има табле и сензоре помоћу којих на додир спуштате завесе, палите сва светла или зовете рум сервис. С друге стране, наша уметница Беба Бобић, која украшава хотеле и здања у Дубаију, опремила га је у типичном сремском дизајну, с мотивима околног дрвећа и класја пшенице, како у бизнис сали, тако и у турском купатилу. Најчешћи гости данас су јапански и дански пословни људи из фирми у Инђији, али је све више и других туриста. Цене ноћења у соби или апартману, с доручком и коришћењем спа центра, крећу се од 10.300 до 18.7128 динара”, каже Јована Девић.

С леве стране кулен, с десне пршут

У обиласку новог савременог фитнес центра, новинари углавном нису успели да савладају електронске табле на зидовима, али су пробали да „веслају” уз помоћ воденог ролера. Како каже рекреаторка Теодора Динчић, реч је о „првој неелектричној теретани у Србији”. Тренажни бицикли и трака, такође, не укључују се у струју већ се физички померају помоћу сензора на дисплеју, како нам је демонстрирала.

Модерном амбијенту, судећи по туристима у башти, не сметају традиционална сремска јела. Код куварице Кларе македонског порекла долазе на инђијски бурек у њеној верзији – са 30 одсто овчјег и 70 процената крављег ситног сира, воле и уштипке, сремску кобасицу и пршут.

„У нашој вишенационалној средини поделили смо се само по специјалитетима. У главној улици оближњег села Марадик, с леве стране живе мађарске породице које производе кулен, с десне насељени Далматинци који производе оригинални пршут. Зову нас Уједињено краљевство Марадика”, каже угоститељ Стеван Саламон препоручујући нам овде увек свеже шненокле као специјалитет.

Како прича, и смуђ је увек тек уловљен, јер поред Марадичког близу је и Јарковачко језеро, оба уређених обала, баш као и пецалиште на Дунаву у Чортановцима удаљено 17 километара од Инђије, а на којем је сниман чувени филм „Варљиво лето”. И данас је познато породично излетиште и састајалиште парова на клупама поред реке.

На излазу из Инђије ка Београду, надомак аутлет центра, пут на који смо десно скренули одвео нас је до Коњичког клуба „Јабучило” у месту Водице, у чијем мањежу је управо одржана већ четврта „Фијакеријада”. Како је и овога пута било, најтежа дисциплина је вожња међу чуњевима. Кад неки од сатова постављених на препрекама падне, фијакериста губи поене.

Оснивач Бранислав Стевановић из оближњих Нових Карловаца, села у којем је коњарство традиција, након што је обновио угашену стару манифестацију такмичења у вожњи фијакера, на наслеђеним ораницама са супругом Душицом почео је да ствара велику фарму. На њој смо, осим коња, затекли јежеве, козе, вијетнамске свиње и магарце, гуске и патке, а док се зачуђујуће складна животињска породица шири, деца из целог краја, хранећи и штитећи животиње, за њих ту праве мини-вајате. Бранислављева малолетна ћерка Теодора, после завршене школе јахања задужена је овде за све коње, од липицанера и понија до тркачких.

„Много родитеља ми се јавља да желе да и њихова деца која воле да јашу проводе време и раде на оваквој фарми. Осим сликарских радионица, ускоро ћемо започети и с хипотерапијом у којој ће наши коњи помагати деци с посебним потребама. У близини се гради и највећи аква парк „Сремске терме”, па очекујем да ће овај крај заблистати као бисер на мапи између Фрушке горе и Дунава”, каже газда фарме.

У Келтско село из Кине, Швајцарске, Немачке

Улазнице за Келтско село коштају 400 динара за одрасле и 300 за децу, малишани до три године не плаћају, а викендом од 16 до 19 часова је за децу попуст и до 50 одсто. Екскурзије су радним данима и о цени се договара. Како каже Гордана Вудраговић, долазе ђаци из школа целе Војводине, али и Србије, а све је више и туриста из Хрватске и РС, као и Кине, Швајцарске и Немачке.

Манастир Водице или Светог Марка

У месту Водице, надомак села Нови Карловци, у продужетку пута од коњичког клуба, налази се и манастир Светог Марка који припада Епархији сремској. По легенди, на овом месту је слепи дечак Марко који се запутио међу њиве, нашао извор. По предању, на њему су му се указали Богородица и Свети Марко, а чобани који су били сведоци назвали су то место Водице. Верници су предање повезали и с јеванђелском причом по којој је Исус Христ подарио вид слепоме од рођења. Црква је подигнута 1883. године, а освештао ју је патријарх Герман. Од 2011. добила је статус манастира, а поред црквице зида се данас нови манастир. За разлику од осталих фрушкогорских, окружених брдом и шумом, овај манастир је усред равнице и њива.