Поезија као историјски споменик
Мотив који претеже и над историјом, и над хришћанством, и над паганством, и над свим другим чега се Симовић дотакао јесте мотив хране. Пре свега јајета, соли, коприве, хлеба. Глад, хладноћа и бол су зло, код Симовића нема ђавола
Љубомир Симовић је био један од последњих српских великих песника. Под великим песником овде подразумевам да је имао широку читалачку публику (чак у толикој мери да су неке његове песме постале народне). Посебно је такав случај са „Десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској”, коју верници изговарају као молитву, а и сама Српска православна црква је прихвата. Затим, Симовић је песник који је уважен од стране критике, песник који је утицао (додуше, не непосредно, али свакако у неким елементима своје поетике) на млађе генерације песника. Тумачили су га филозофи. А последњих година је уз његово име увек понављана фраза „наш највећи драмски писац”, без икаквог ограничења на живи или нешто друго. Немали је значај Симовића и као есејисте и хроничара једног времена. Можда је управо у својим прозним делима најдоследније могао да представи једну моралну слику света до које му је било стало и у песмама и у драмама, али због природе уметничких дела она су увек нудила више питања него одговора.
Поезија Љубомира Симовића је конкретна, комуникативна, јасна и ономе ко не чита поезију, а опет таква да и онај ко се у песме добро разуме примети степен мајсторства који је у њих унет. Симовић је махом писао римоване песме. У њима није покушавао да достигне вештину Дучића и Ракића, нити других песника код којих је врсност риме била једнака вредности песме. Симовићеве риме су једноставне, често граматичке, неретко само расејане кроз песму, тако да се обично нађу на крају песме, да потврде поенту, али их на другим местима и не мора бити. Све то је зато што је Симовић поезију доживљавао као нешто што треба да буде римовано, али није риму доживљавао као сврху поезије. Рима је овде била знак поезије, а самим тим се очекивало да ће помоћи у успостављању комуникације са читаоцима, који ће је уз риму лакше препознати као поезију.
Дакле, било је код Симовића жеље за неким класичним изразом, жеље да се песме које су написане у двадесетом веку могу доживети као древне. Његов однос према традицији, од које је узимао све – било да је хришћанско или паганско, историјско или митско – истовремено је условио да се служи и римом, као традиционалном песмом. Симовић је хтео да буде модеран песник на начин тако што ће кроз себе поново преживети сву традицију и преуредити је, заокружити и усагласити са савременим историјским, али и поетичким тежњама. То се такође може видети и у томе што је у својим драмама користио стих, а „Хасанагиницу” и „Чудо у ’Шаргану’” целе написао у стиху (истина, само формално), па да отуда може да се наслути да је он следбеник класичне трагедије, Шекспира, класицизма, али и наше романтичарске драме.
Позив на традицију
Драмски опус Љубомира Симовића је невелик (свега четири драме). Међутим, драмско је присутно и у његовим песмама које су често обликоване као низ питања и одговора или, још чешће, као запиткивање неког неупућеног радозналца о нечему што види испред себе. Таква је рецимо песма „Учитељица из Таора” из књиге „Видик на две воде”, где стоји: „Донела је четворица / на вратима. // Врата с њеним телом четворица / спустила на земљу. // Та врата на земљи, / јесу ли то сада врата у подземље? / Да л’ то сад она / мртвим телом не да, / да ли то она / мртвим леђима брани / нечистим силама / да отворе, / да провале та врата, / да из подземног сумпора и тмуше / изјашу на својим реповима, / да у подземне казне одвуку / Житну пијацу, кишу, Срески суд / и четворицу који пуше?”
Драмско се у овим песмама види и у томе што иза песама стоји неки лик који се тешко уклапа у класичне оквире лирског субјекта или персоне, већ се управо приближава драмском лику. У тим песмама је такође лако препознатљив оквир, сцена на којој се оно о чему се говори у песми одиграва, јасни су и други учесници. Још један елемент драмског се огледа и у томе што се песме из појединих збирки, као што су „Видик на две воде” и нарочито „Субота”, доживљавају као сличице које повезане у целину причају једу ширу причу. Отуда није необично да је „Субота” извођена и као драмско дело. И то не само она већ многе друге Симовићеве песме, понекад изабране тако да чине завршене целине.
Симовић често наивно започиње песму, тако да би слабији песник у томе лако могао да залута. Међутим, код њега се то никада не дешава. Он је потпуно свестан сваког корака. Његове слике су неретко развијене тако да постану више него очигледне, оне нису само украси већ се од њих ствара песма. Рецимо, песма „Праскозорје на Јеловој гори” почиње стихом „Кров кукуриче”. Такав стих би код песника другачије поетике био довољан. Али Симовић додаје: „гракће храст, / гуче буква у којој ће до подне бити поноћ, // ускоро свуда уокруг / цвркуће дрвеће.” Цело једно сазвучје се остварује по принципу неких дела класичне музике у којој се следећа група инструмената прикључује оној која је започела тему.
Величина Симовићеве поезије је и у томе што је у одређеном историјском тренутку био такав песник какав је био потребан. Отуда се за њега, више него за било ког другог нашег савременог песника може рећи да је национални песник. У данашњем тренутку, то је нешто што више и није могуће. Теме које данас кореспондирају са широком публиком не тичу се националних питања већ социјалних, феминистичких, питања толеранције и сл. Зато ће поезија Љубомира Симовића остати један историјски споменик који говори о свом добу и о једној линији песничког и духовног стремљења у њему. Добу које се неће вратити, али из ког је оно савремено произашло. Симовић није био песник који је само позивао на традицију.
Погнуте главе
Традиционални мотиви код њега су у конфликту једни са другима, исходи тих напетости су различити, увек више питања него одговора. За њега се у правом смислу може рећи да је будио традицију, а није се пуко надовезивао на њу. Мотив који претеже и над историјом, и над хришћанством, и над паганством, и над свим другим чега се Симовић дотакао је мотив хране. Пре свега јајета, соли, коприве, хлеба итд. Глад, хладноћа и бол су зло, код Симовића нема ђавола. Отуда је храна, која је давалац живота, готово једнака са божанским. У неким песмама се Симовићеви ликови нагињу над храном као у молитви или као да су погнули главу пред влашћу.
Иза Симовића је остало велико дело. Пре свега мислим на читав низ, можда и десетине антологијских песама, затим заокружене збирке поезије, четири сјајне драме и низ есејистичких књига које се баве најразличитијим питањима од снова, преко поезије и ликовних уметности до актуелних догађаја. У свим овим аспектима, његово дело остаће живо и актуeлно и у деценијама које долазе.
