Poezija kao istorijski spomenik
Motiv koji preteže i nad istorijom, i nad hrišćanstvom, i nad paganstvom, i nad svim drugim čega se Simović dotakao jeste motiv hrane. Pre svega jajeta, soli, koprive, hleba. Glad, hladnoća i bol su zlo, kod Simovića nema đavola
Ljubomir Simović je bio jedan od poslednjih srpskih velikih pesnika. Pod velikim pesnikom ovde podrazumevam da je imao široku čitalačku publiku (čak u tolikoj meri da su neke njegove pesme postale narodne). Posebno je takav slučaj sa „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj”, koju vernici izgovaraju kao molitvu, a i sama Srpska pravoslavna crkva je prihvata. Zatim, Simović je pesnik koji je uvažen od strane kritike, pesnik koji je uticao (doduše, ne neposredno, ali svakako u nekim elementima svoje poetike) na mlađe generacije pesnika. Tumačili su ga filozofi. A poslednjih godina je uz njegovo ime uvek ponavljana fraza „naš najveći dramski pisac”, bez ikakvog ograničenja na živi ili nešto drugo. Nemali je značaj Simovića i kao esejiste i hroničara jednog vremena. Možda je upravo u svojim proznim delima najdoslednije mogao da predstavi jednu moralnu sliku sveta do koje mu je bilo stalo i u pesmama i u dramama, ali zbog prirode umetničkih dela ona su uvek nudila više pitanja nego odgovora.
Poezija Ljubomira Simovića je konkretna, komunikativna, jasna i onome ko ne čita poeziju, a opet takva da i onaj ko se u pesme dobro razume primeti stepen majstorstva koji je u njih unet. Simović je mahom pisao rimovane pesme. U njima nije pokušavao da dostigne veštinu Dučića i Rakića, niti drugih pesnika kod kojih je vrsnost rime bila jednaka vrednosti pesme. Simovićeve rime su jednostavne, često gramatičke, neretko samo rasejane kroz pesmu, tako da se obično nađu na kraju pesme, da potvrde poentu, ali ih na drugim mestima i ne mora biti. Sve to je zato što je Simović poeziju doživljavao kao nešto što treba da bude rimovano, ali nije rimu doživljavao kao svrhu poezije. Rima je ovde bila znak poezije, a samim tim se očekivalo da će pomoći u uspostavljanju komunikacije sa čitaocima, koji će je uz rimu lakše prepoznati kao poeziju.
Dakle, bilo je kod Simovića želje za nekim klasičnim izrazom, želje da se pesme koje su napisane u dvadesetom veku mogu doživeti kao drevne. Njegov odnos prema tradiciji, od koje je uzimao sve – bilo da je hrišćansko ili pagansko, istorijsko ili mitsko – istovremeno je uslovio da se služi i rimom, kao tradicionalnom pesmom. Simović je hteo da bude moderan pesnik na način tako što će kroz sebe ponovo preživeti svu tradiciju i preurediti je, zaokružiti i usaglasiti sa savremenim istorijskim, ali i poetičkim težnjama. To se takođe može videti i u tome što je u svojim dramama koristio stih, a „Hasanaginicu” i „Čudo u ’Šarganu’” cele napisao u stihu (istina, samo formalno), pa da otuda može da se nasluti da je on sledbenik klasične tragedije, Šekspira, klasicizma, ali i naše romantičarske drame.
Poziv na tradiciju
Dramski opus Ljubomira Simovića je nevelik (svega četiri drame). Međutim, dramsko je prisutno i u njegovim pesmama koje su često oblikovane kao niz pitanja i odgovora ili, još češće, kao zapitkivanje nekog neupućenog radoznalca o nečemu što vidi ispred sebe. Takva je recimo pesma „Učiteljica iz Taora” iz knjige „Vidik na dve vode”, gde stoji: „Donela je četvorica / na vratima. // Vrata s njenim telom četvorica / spustila na zemlju. // Ta vrata na zemlji, / jesu li to sada vrata u podzemlje? / Da l’ to sad ona / mrtvim telom ne da, / da li to ona / mrtvim leđima brani / nečistim silama / da otvore, / da provale ta vrata, / da iz podzemnog sumpora i tmuše / izjašu na svojim repovima, / da u podzemne kazne odvuku / Žitnu pijacu, kišu, Sreski sud / i četvoricu koji puše?”
Dramsko se u ovim pesmama vidi i u tome što iza pesama stoji neki lik koji se teško uklapa u klasične okvire lirskog subjekta ili persone, već se upravo približava dramskom liku. U tim pesmama je takođe lako prepoznatljiv okvir, scena na kojoj se ono o čemu se govori u pesmi odigrava, jasni su i drugi učesnici. Još jedan element dramskog se ogleda i u tome što se pesme iz pojedinih zbirki, kao što su „Vidik na dve vode” i naročito „Subota”, doživljavaju kao sličice koje povezane u celinu pričaju jedu širu priču. Otuda nije neobično da je „Subota” izvođena i kao dramsko delo. I to ne samo ona već mnoge druge Simovićeve pesme, ponekad izabrane tako da čine završene celine.
Simović često naivno započinje pesmu, tako da bi slabiji pesnik u tome lako mogao da zaluta. Međutim, kod njega se to nikada ne dešava. On je potpuno svestan svakog koraka. Njegove slike su neretko razvijene tako da postanu više nego očigledne, one nisu samo ukrasi već se od njih stvara pesma. Recimo, pesma „Praskozorje na Jelovoj gori” počinje stihom „Krov kukuriče”. Takav stih bi kod pesnika drugačije poetike bio dovoljan. Ali Simović dodaje: „grakće hrast, / guče bukva u kojoj će do podne biti ponoć, // uskoro svuda uokrug / cvrkuće drveće.” Celo jedno sazvučje se ostvaruje po principu nekih dela klasične muzike u kojoj se sledeća grupa instrumenata priključuje onoj koja je započela temu.
Veličina Simovićeve poezije je i u tome što je u određenom istorijskom trenutku bio takav pesnik kakav je bio potreban. Otuda se za njega, više nego za bilo kog drugog našeg savremenog pesnika može reći da je nacionalni pesnik. U današnjem trenutku, to je nešto što više i nije moguće. Teme koje danas korespondiraju sa širokom publikom ne tiču se nacionalnih pitanja već socijalnih, feminističkih, pitanja tolerancije i sl. Zato će poezija Ljubomira Simovića ostati jedan istorijski spomenik koji govori o svom dobu i o jednoj liniji pesničkog i duhovnog stremljenja u njemu. Dobu koje se neće vratiti, ali iz kog je ono savremeno proizašlo. Simović nije bio pesnik koji je samo pozivao na tradiciju.
Pognute glave
Tradicionalni motivi kod njega su u konfliktu jedni sa drugima, ishodi tih napetosti su različiti, uvek više pitanja nego odgovora. Za njega se u pravom smislu može reći da je budio tradiciju, a nije se puko nadovezivao na nju. Motiv koji preteže i nad istorijom, i nad hrišćanstvom, i nad paganstvom, i nad svim drugim čega se Simović dotakao je motiv hrane. Pre svega jajeta, soli, koprive, hleba itd. Glad, hladnoća i bol su zlo, kod Simovića nema đavola. Otuda je hrana, koja je davalac života, gotovo jednaka sa božanskim. U nekim pesmama se Simovićevi likovi naginju nad hranom kao u molitvi ili kao da su pognuli glavu pred vlašću.
Iza Simovića je ostalo veliko delo. Pre svega mislim na čitav niz, možda i desetine antologijskih pesama, zatim zaokružene zbirke poezije, četiri sjajne drame i niz esejističkih knjiga koje se bave najrazličitijim pitanjima od snova, preko poezije i likovnih umetnosti do aktuelnih događaja. U svim ovim aspektima, njegovo delo ostaće živo i aktuelno i u decenijama koje dolaze.
