Збогом, Фићо

Када сам шездесетих година као гимназијалац прочитао књигу младог, непознатог писца Филипа Давида „Бунар у тамној шуми”, после ратничке и соц-реалистичке литературе, ово је било нешто сасвим ново. Магија речи скривених значења. Фантастика у књижевности. Ликови и догађаји долазе из неког другог света. Стварни и нестварни. Када читамо књигу, они су стварни. Када их сањамо, они су нестварни. Слике из прошлости, сенке успомена се не заборављају. Речи носимо са собом. Слике бледе, деформишу се, нестају. Речи остају. Оно што смо запамтили и што нас је дефинисало у младости не заборављамо у старости.

Замишљао сам да је писац ове чаробне књиге чаробњак Мерлин са дугачком седом косом, белом брадом и кошчатим рукама, који тумара светом и неком доноси добро, а неком зло. Зависи да ли си добар или зао. Приповедач јеврејске фантастике и талмудских мотива остао је заувек у мојој души и у мојој глави.

И онда се догодило чудо. У то време је тек основана Катедра за драматургију, коју су водили професори Јосип Кулунџић и Ратко Ђуровић. Студенти су се уписивали сваке друге године. Конкурисало је стотинак кандидата, примало се десетак.

Дошао је дан пријемног испита. Ја сам био један од најмлађих, тек свршени гимназијалац. Дошао сам на Академију за позориште, филм, радио и телевизију и међу кандидатима угледао позната лица из света филма, телевизије и позоришта: Слободана Стојановића, Миодрага Илића, Предрага Голубовића, Драгана Алексића, Мирка Ковача... Ја потпуно непознат међу толико познатих. Сав сам се тресао од треме, страха и нервозе. Пришао ми је један млад човек, некако замишљен, одсутан, са изразито светлоплавим очима, у којима као да се свемир огледао. Тихо ми је рекао: „Немој ништа да се плашиш, сви имамо исту трему. Ја сам Филип Давид, писац књиге ’Бунар у тамној шуми’.”

Мало сам био изненађен: није уопште личио на Мерлина. На моју велику срећу положио сам пријемни испит иако сам знао да не припадам том кругу писаца. Сви су они пре академије завршили по један факултет, углавном књижевност, објавили значајне књиге и снимили запажене филмове.

А ја сам био тек на почетку дугог и тешког уметничког пута.

Неком необичном судбином, животни путеви су нам се поново укрстили када смо завршили студије и као дипломирани драматурзи се запослили у Телевизији Београд.

Радио сам у Забавној редакцији, а Филип у Драмском програму. Ја сам добио задатак да забављам народ, Филип да га образује и просвећује.

То је вероватно најсјајнији период драмског програма Телевизије Београд – Василије Поповић, Слободан Стојановић, Мирослав Караулац, Радомир Путник, Миша Станисављевић, Филип Давид уредници су Драмског програма. Уместо награда и признања, Филип Давид је 1992. године удаљен са посла када је са групом колега и колегиница основао Независни синдикат.

Саша Илић у тексту „Филип Давид. Интелектуалац између два света” пише: „Давид је од тог тренутка остао у опозицији не само политичком режиму Слободана Милошевића већ и културном естаблишменту који је под егидом српског национализма почео да обликује регресивну културну политику која са повременим дисконтинуитетима траје до данашњих дана.” Људи који су га избацили из Телевизије Београд и данас уређују одређене медије.

Филип Давид прелази на Факултет драмских уметности као професор драматургије.

После литературе, Филип се окреће филму. Пише сценарије за култне филмове „Окупација у 26 слика”, „Пад Италије”, „Буре барута”, „Посебан третман”, „Ко то тамо пева”, „Павиљон 6”...

Студенти су говорили; часови са професором Филипом Давидом су као прелиставање енциклопедије од настанка света до данас: од Христа до Душка Ковачевића!

И путеви нам се поново преклапају – примљен сам на Факултет драмских уметности 2000. године као ванредни професор. Заједно смо одгајили неколико генерација младих драматурга.

„У једном тренутку који ће се претворити у вечност, опет ћемо се срести”, написао је Филип Давид.

Знам, и није ми жао због тога...