Zbogom, Fićo
Došao sam na Akademiju za pozorište, prišao mi je jedan mlad čovek, nekako zamišljen, odsutan, sa izrazito svetloplavim očima, u kojima kao da se svemir ogledao. Tiho mi je rekao: „Nemoj ništa da se plašiš, svi imamo istu tremu. Ja sam Filip David, pisac knjige ’Bunar u tamnoj šumi’”
Kada sam šezdesetih godina kao gimnazijalac pročitao knjigu mladog, nepoznatog pisca Filipa Davida „Bunar u tamnoj šumi”, posle ratničke i soc-realističke literature, ovo je bilo nešto sasvim novo. Magija reči skrivenih značenja. Fantastika u književnosti. Likovi i događaji dolaze iz nekog drugog sveta. Stvarni i nestvarni. Kada čitamo knjigu, oni su stvarni. Kada ih sanjamo, oni su nestvarni. Slike iz prošlosti, senke uspomena se ne zaboravljaju. Reči nosimo sa sobom. Slike blede, deformišu se, nestaju. Reči ostaju. Ono što smo zapamtili i što nas je definisalo u mladosti ne zaboravljamo u starosti.
Zamišljao sam da je pisac ove čarobne knjige čarobnjak Merlin sa dugačkom sedom kosom, belom bradom i koščatim rukama, koji tumara svetom i nekom donosi dobro, a nekom zlo. Zavisi da li si dobar ili zao. Pripovedač jevrejske fantastike i talmudskih motiva ostao je zauvek u mojoj duši i u mojoj glavi.
I onda se dogodilo čudo. U to vreme je tek osnovana Katedra za dramaturgiju, koju su vodili profesori Josip Kulundžić i Ratko Đurović. Studenti su se upisivali svake druge godine. Konkurisalo je stotinak kandidata, primalo se desetak.
Došao je dan prijemnog ispita. Ja sam bio jedan od najmlađih, tek svršeni gimnazijalac. Došao sam na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju i među kandidatima ugledao poznata lica iz sveta filma, televizije i pozorišta: Slobodana Stojanovića, Miodraga Ilića, Predraga Golubovića, Dragana Aleksića, Mirka Kovača... Ja potpuno nepoznat među toliko poznatih. Sav sam se tresao od treme, straha i nervoze. Prišao mi je jedan mlad čovek, nekako zamišljen, odsutan, sa izrazito svetloplavim očima, u kojima kao da se svemir ogledao. Tiho mi je rekao: „Nemoj ništa da se plašiš, svi imamo istu tremu. Ja sam Filip David, pisac knjige ’Bunar u tamnoj šumi’.”
Malo sam bio iznenađen: nije uopšte ličio na Merlina. Na moju veliku sreću položio sam prijemni ispit iako sam znao da ne pripadam tom krugu pisaca. Svi su oni pre akademije završili po jedan fakultet, uglavnom književnost, objavili značajne knjige i snimili zapažene filmove.
A ja sam bio tek na početku dugog i teškog umetničkog puta.
Nekom neobičnom sudbinom, životni putevi su nam se ponovo ukrstili kada smo završili studije i kao diplomirani dramaturzi se zaposlili u Televiziji Beograd.
Radio sam u Zabavnoj redakciji, a Filip u Dramskom programu. Ja sam dobio zadatak da zabavljam narod, Filip da ga obrazuje i prosvećuje.
To je verovatno najsjajniji period dramskog programa Televizije Beograd – Vasilije Popović, Slobodan Stojanović, Miroslav Karaulac, Radomir Putnik, Miša Stanisavljević, Filip David urednici su Dramskog programa. Umesto nagrada i priznanja, Filip David je 1992. godine udaljen sa posla kada je sa grupom kolega i koleginica osnovao Nezavisni sindikat.
Saša Ilić u tekstu „Filip David. Intelektualac između dva sveta” piše: „David je od tog trenutka ostao u opoziciji ne samo političkom režimu Slobodana Miloševića već i kulturnom establišmentu koji je pod egidom srpskog nacionalizma počeo da oblikuje regresivnu kulturnu politiku koja sa povremenim diskontinuitetima traje do današnjih dana.” Ljudi koji su ga izbacili iz Televizije Beograd i danas uređuju određene medije.
Filip David prelazi na Fakultet dramskih umetnosti kao profesor dramaturgije.
Posle literature, Filip se okreće filmu. Piše scenarije za kultne filmove „Okupacija u 26 slika”, „Pad Italije”, „Bure baruta”, „Poseban tretman”, „Ko to tamo peva”, „Paviljon 6”...
Studenti su govorili; časovi sa profesorom Filipom Davidom su kao prelistavanje enciklopedije od nastanka sveta do danas: od Hrista do Duška Kovačevića!
I putevi nam se ponovo preklapaju – primljen sam na Fakultet dramskih umetnosti 2000. godine kao vanredni profesor. Zajedno smo odgajili nekoliko generacija mladih dramaturga.
„U jednom trenutku koji će se pretvoriti u večnost, opet ćemo se sresti”, napisao je Filip David.
Znam, i nije mi žao zbog toga...
