Легенда на бициклу
Све у своје време, па тако и времешни пензионер Хаџи Тома Миленковић, некада државни првак, учесник и бициклистичког такмичења Тур де Франс, данас поправља двоточкаше, пише књиге и води клуб у Београду
Имао је свега девет година када је постао заљубљеник у бициклизам. Било је то давне 1945. године, када је кроз Ниш пролазила трка од Трста до Варне, а он је на циљу радознало дочекивао бициклисте који су се од блата једва распознавали. Свако је морао да каже који број носи да би био уписан.
– Једном такмичару придржао сам бицикл и замолио га да провозам један круг. Јако ми се свидело и одлучио сам да и ја једног дана постанем возач и такмичар. Већ с тринаест година возио сам своју прву трку и био сам последњи, али се нисам предавао – сећа се Хаџи Тома Миленковић својих почетака.
Осам деценија касније и даље је активан у бициклизму, води Омладински бициклистички клуб „Београд” код Панчевачког моста и с времена на време објави и понеку књигу.
– Старење није пријатно, али је и лепо – каже наш саговорник.
Зидови клуба су препуни урамљених фотографија које сведоче о богатој спортској историји од оснивања 1945. године до данас. На многима је и наш саговорник, негде као бициклиста, негде као тренер, секретар клуба, председник. Показује нам дебелу књигу с тврдим корицама коју је дуго писао „Србија кроз историју бициклизма од 1884. до 2019”, и још једну „Знаци Божји по земљи библијској” насталој као путопис с поклоничког путовања по Светој земљи.
У ишчекивању је најновије „Животом до мудрости”, за коју је записивао мисли, анегдоте, похвале које је добијао, животне мудрости које је чуо у кафани, за радним столом, на спортској стази...
Хаџи Тома је био свестрани спортиста. Такмичио се педесетих и шездесетих година прошлог века у разним спортовима. Највише успеха имао је у бициклизму, скијању и атлетици. Као стандардни репрезентативац у бициклизму учествовао је на највећим светским бициклистичким тркама: Варшава–Берлин–Праг, око Туниса, Тур де л’Авенир, Тур де Франс и другим. Побеђивао је на многим етапним тркама, брдским и пролазним циљевима, да би касније био дугогодишњи клупски тренер, организатор великог броја трка, председник Стручног савета, савезни капитен и тренер репрезентације. Водио је спортисте на национална првенства, балканске шампионате, медитеранске игре, олимпијске игре и светска првенства.
Стигао је да игра и фудбал, рукомет, шах па чак и да одбоксује неколико мечева, јер су боксери били у послератно доба у привилегованој групи за „тачкице” за храну.
Крајем педесетих година прошлог века дошао је у Београд на студије медицине, али после само месец дана прешао је на Правни факултет. Завршио је и факултет за менаџере и годинама био успешан трговачки представник бројних фирми у то доба, од „Југобицикла” до „Саве” из Крања и „Партизана” из Суботице.
Када се пензионисао, постао је све чешћи посетилац Аде Циганлије, за београдско купалиште је и пословно везан, али клуб код Панчевачког моста никада није заборавио. А и како би, одавде је кретао у победничке походе, прешао је бициклом целу Европу, седам пута био је првак Србије, четири пута други у Југославији.
– Дружио сам се с разним људима, осећао сам физичку супериорност, али сам се трудио да се развијам и духовно. Као тренер подигао сам многе бициклисте да направе узорне каријере. Али да не заборавим још нешто: ја сам и један од најбољих мајстора за поправку бицикала. Ако немате и то знање, да од ничега направите нешто, од оштећеног исправан бицикл, не можете бити ни добар такмичар. Ретко који бициклиста није успешан и довитљив човек, јер у овом спорту морате и узбрдо и низбрдо, и за све сами да се изборите – још једна је од мудрости старог мајстора Хаџи Томе Миленковића.
Награда за животно дело
За многобројне своје спортске успехе, тренерски рад и дугогодишње успешно обављање разних функција добио је највиша спортска и друштвена признања, а између осталих добио је, у друштву сa спортским легендама, кошаркашким тренером Александром Николићем и кошаркашким тренером Бором Станковићем Награду за животно дело града Београда. Носилац је Споменице Свете српске царске лавре манастира Хиландар.
И син и унук – познати спортисти
Од 1957. године живи у Београду, на Вождовцу. С покојном супругом Марицом провео је више од шест деценија у браку. Син Александар настављач је породичне спортске традиције и једини спортиста на свету који је учествовао на три олимпијаде у три различита спорта. Унук Алекса кошаркаш је прволигаша Мега Визура.
Познанство с Миланом Панићем
У бициклистичком клубу Хаџи Тома Миленковић неколико година је провео и с познатим бизнисменом и политичарем Миланом Панићем. Панић је седам година старији, па нису били често ривали, али и то се дешавало. Панића памти по шарму и духовитости.
– Био је врло интелигентан и сналажљив. Умео је и да позајми неколико бицикала из клуба, које је после заборављао да врати, али због тог његовог урођеног шарма никада се нисмо љутили на њега – сведочи наш саговорник.
