Земун је био престоница забаве
Земун је био претеча ноћног живота у Београду са једном кафаном на сваких 170 становника а на програму су често били балови, забаве, предавања, игранке, факирске, спортске и друге приредбе
Ако би смо бирали која је од београдских општина има најпознатију гостионичарску прошлост вероватно би избор пао на Земун. Макар у времену од средине 19. века, када је био засебна варош од Београда, па до Другог светског рата.
Кафански живот био је пун згода које су се дуго препричавале, као рецимо кад је један гост који је јео рибу довикнуо преко целе сале „Конобар, донеси вино, риба хоће да плива”, а други који је јео говедину на то добацио „ Мени вино, во хоће да пије”. У земунским гостионицама служена су пречанска јела, мешавина средњеевропске, мађарске и српске кухиње, па ни роштиљ није био ретко на менију. Огладнели гости збунили би се једино у кафани једног Јужносрбијанца када би у јеловнику прочитали : „пасуљ сас мес”, „пасуљ без мес” и „пасуљ сас мес без мес”. Кад би питали шта ово последње значи власник би одговорио да је то пасуљ који је с месом куван, али се служи без меса.
У Земуну је 1883. године било укупно 75 угоститељских објеката или један на сваких 172 становника. Само пет година доцније тај број је повећан па је у вароши било пет свратишта првог реда, три свратишта другог реда, осам кафана, 72 крчме, две кавоточије и једна ракијашница, дакле укупно 91 објекат. Осим власника или закупаца и чланова њихових породица, радило је још укупно 25 помоћника и три шегрта. Почетком двадесетог века, тачније 1907. године било је 107 угоститељских објеката са 123 запослена и два шегрта, не рачунајући власнике, закупце и чланове њихових породица, прецизно је израчунао легендарни Земунац, некадашњи хроничар овог „градића на Дунаву“ Бранко Најхолд у својој књизи „Част свакоме“ посвећеној гостионицама.
Још од средине 19. века власници гостионица имали су своје удружење, а занимљиво је како су Земунци објединили пиће и културу. Извесни Франц Колхубер је још 1844. године подигао салу за позоришне представе у својој кафани „Код златног лава”, а сличне сале имали су и „Црни орао”, „Код златног анђела” и још неке...Све до Првог светског рата ту су се одржвале представе позоришних трупа из Новог Сада, а касније долазили су и глумци из Београда, па чак и из Ниша, организовали су се балови, забаве, предавања, игранке, концерти, факирске, мађоничарске, спортске и друге приредбе. Редак пример да се цео културни живот једног града одвијао у гостионицама.
Ево како је Бранко Најхолд описао то време: „После краћег позоришног комада или једночинке следила је игранка, некада помало претенциозно називана бал, мада је било и правих балова, а најпопуларнија места за њихово одржавање биле су гостионице са највећим салама у граду „Код златног анђела” и „Романчићева башта”. Кад су крајем 19. века подигнути хотели „Гранд” и „Централ” ове веће приредбе су се преселиле у њихове дворане. Али сваки иоле угледнији локал имао је музички бенд, обично тамбураше, а у многима су могао играти билијар и то лигашка такмичења као и у шаху, а неки су имали куглане или су истовремено били и седишта спортских клубова који нису имали друге просторије.
Осим Јужносрбијанаца Земун су походили и Неготинци, Далматинци, Личани, досељеници из разних крајева Аустро–Угарске па су кафане „Код плуга”, „Црна мачка”, „Плави грозд”, „Бели медвед”, „Два друга”, „Далматински подрум”, „Ловац”, „Београдска башта”, „Три Арапина” и многе друге биле најзгоднија места за лечење носталгије.
Доласком социјализма кафане полако прелазе у друштвено власништво, неке се конфискују или национализују. Хотел „Централ” постаје обично коначиште, „Гранд“ је претворен у базар, а „Балкан” у стамбену зграду. Крајем шездесетих држава поново дозвољава да приватници могу отворити кафану, али боемски живот Земуна никада више није достигао стару славу.
Глобе за београдске житеље
У другој половини 19. века у Земуну су се почеле отварати и „блудионице“, које су власти убрзо протерале у једну улицу, тадашњу Рибарску, данашњу Борчанску, али остало је упамћено да су многи богати Београђани тог доба – политичари, писци, трговци, занатлије, глумци – одлазили у Земун. Честе преласке београдских житеља користила је земунска полиција која је на излазу из лађе прегледала документа наплаћујући ситне глобе због ове или оне неправилности, кад год је требало поправити буџет вароши, а гости из српске престонице журећи на провод обично су без великих препирки плаћали тражене износе.
