Zemun je bio prestonica zabave
Zemun je bio preteča noćnog života u Beogradu sa jednom kafanom na svakih 170 stanovnika a na programu su često bili balovi, zabave, predavanja, igranke, fakirske, sportske i druge priredbe
Ako bi smo birali koja je od beogradskih opština ima najpoznatiju gostioničarsku prošlost verovatno bi izbor pao na Zemun. Makar u vremenu od sredine 19. veka, kada je bio zasebna varoš od Beograda, pa do Drugog svetskog rata.
Kafanski život bio je pun zgoda koje su se dugo prepričavale, kao recimo kad je jedan gost koji je jeo ribu doviknuo preko cele sale „Konobar, donesi vino, riba hoće da pliva”, a drugi koji je jeo govedinu na to dobacio „ Meni vino, vo hoće da pije”. U zemunskim gostionicama služena su prečanska jela, mešavina srednjeevropske, mađarske i srpske kuhinje, pa ni roštilj nije bio retko na meniju. Ogladneli gosti zbunili bi se jedino u kafani jednog Južnosrbijanca kada bi u jelovniku pročitali : „pasulj sas mes”, „pasulj bez mes” i „pasulj sas mes bez mes”. Kad bi pitali šta ovo poslednje znači vlasnik bi odgovorio da je to pasulj koji je s mesom kuvan, ali se služi bez mesa.
U Zemunu je 1883. godine bilo ukupno 75 ugostiteljskih objekata ili jedan na svakih 172 stanovnika. Samo pet godina docnije taj broj je povećan pa je u varoši bilo pet svratišta prvog reda, tri svratišta drugog reda, osam kafana, 72 krčme, dve kavotočije i jedna rakijašnica, dakle ukupno 91 objekat. Osim vlasnika ili zakupaca i članova njihovih porodica, radilo je još ukupno 25 pomoćnika i tri šegrta. Početkom dvadesetog veka, tačnije 1907. godine bilo je 107 ugostiteljskih objekata sa 123 zaposlena i dva šegrta, ne računajući vlasnike, zakupce i članove njihovih porodica, precizno je izračunao legendarni Zemunac, nekadašnji hroničar ovog „gradića na Dunavu“ Branko Najhold u svojoj knjizi „Čast svakome“ posvećenoj gostionicama.
Još od sredine 19. veka vlasnici gostionica imali su svoje udruženje, a zanimljivo je kako su Zemunci objedinili piće i kulturu. Izvesni Franc Kolhuber je još 1844. godine podigao salu za pozorišne predstave u svojoj kafani „Kod zlatnog lava”, a slične sale imali su i „Crni orao”, „Kod zlatnog anđela” i još neke...Sve do Prvog svetskog rata tu su se održvale predstave pozorišnih trupa iz Novog Sada, a kasnije dolazili su i glumci iz Beograda, pa čak i iz Niša, organizovali su se balovi, zabave, predavanja, igranke, koncerti, fakirske, mađoničarske, sportske i druge priredbe. Redak primer da se ceo kulturni život jednog grada odvijao u gostionicama.
Evo kako je Branko Najhold opisao to vreme: „Posle kraćeg pozorišnog komada ili jednočinke sledila je igranka, nekada pomalo pretenciozno nazivana bal, mada je bilo i pravih balova, a najpopularnija mesta za njihovo održavanje bile su gostionice sa najvećim salama u gradu „Kod zlatnog anđela” i „Romančićeva bašta”. Kad su krajem 19. veka podignuti hoteli „Grand” i „Central” ove veće priredbe su se preselile u njihove dvorane. Ali svaki iole ugledniji lokal imao je muzički bend, obično tamburaše, a u mnogima su mogao igrati bilijar i to ligaška takmičenja kao i u šahu, a neki su imali kuglane ili su istovremeno bili i sedišta sportskih klubova koji nisu imali druge prostorije.
Osim Južnosrbijanaca Zemun su pohodili i Negotinci, Dalmatinci, Ličani, doseljenici iz raznih krajeva Austro–Ugarske pa su kafane „Kod pluga”, „Crna mačka”, „Plavi grozd”, „Beli medved”, „Dva druga”, „Dalmatinski podrum”, „Lovac”, „Beogradska bašta”, „Tri Arapina” i mnoge druge bile najzgodnija mesta za lečenje nostalgije.
Dolaskom socijalizma kafane polako prelaze u društveno vlasništvo, neke se konfiskuju ili nacionalizuju. Hotel „Central” postaje obično konačište, „Grand“ je pretvoren u bazar, a „Balkan” u stambenu zgradu. Krajem šezdesetih država ponovo dozvoljava da privatnici mogu otvoriti kafanu, ali boemski život Zemuna nikada više nije dostigao staru slavu.
Globe za beogradske žitelje
U drugoj polovini 19. veka u Zemunu su se počele otvarati i „bludionice“, koje su vlasti ubrzo proterale u jednu ulicu, tadašnju Ribarsku, današnju Borčansku, ali ostalo je upamćeno da su mnogi bogati Beograđani tog doba – političari, pisci, trgovci, zanatlije, glumci – odlazili u Zemun. Česte prelaske beogradskih žitelja koristila je zemunska policija koja je na izlazu iz lađe pregledala dokumenta naplaćujući sitne globe zbog ove ili one nepravilnosti, kad god je trebalo popraviti budžet varoši, a gosti iz srpske prestonice žureći na provod obično su bez velikih prepirki plaćali tražene iznose.
