Звук који лечи

Шта још о музици може да се каже што већ није речено? Са том дилемом кренули смо на предавање „Музиком до Христа – од Санторинија до Храма Светог Саве, музика за тело и душу”, које је у Парохијском дому Храма Светог Саве одржао Јанис Пантазис, грчки композитор, мултиинструменталиста, истраживач митологије и градитељ античких грчких инструмената.

Испоставило се да смо стигли прекасно. Сала је била препуна, а сва места заузета. Преостало нам је да предавање пратимо из ходника. Вредело је.

У времену када је музика често сведена на позадинску буку, средство забаве или производ за брзу потрошњу, сусрет са Пантазисом деловао је као повратак древном разумевању звука. За овог уметника са Санторинија музика није само уметност. Она је пут ка самоспознаји, средство за постизање унутрашње равнотеже, духовна пракса и живо културно наслеђе.

Пантазис је пре Београда на тему „Музика и митологија у медицинској уметности” говорио на универзитетима у Кембриџу и Оксфорду, а његов рад препознат је и ван академских кругова. Учествовао је у стварању музике за велике филмске пројекте као што су „Гладијатор 2” и „Одисеја”, али његово највеће интересовање усмерено је ка истраживању древних знања о звуку и његовом утицају на човека.

Своју презентацију овај свестрани уметник посветио је женама, уз коментар да су у прастара времена доктори своје лекарско умеће преносили уз песму.

– Дакле, шта свештеник има заједничко са лекарима – глас!

Мит и музика

– Музичар сам, израђивач античких грчких и традиционалних дувачких инструмената и истраживач грчке митологије, посебно њеног односа према медицини. Мој рад почива на идеји да су музика и митологија истовремено занимљиви и веома корисни алати за образовање и самоспознају – каже Пантазис, један од оснивача Културног центра „Симпозион” на Санторинију.

Рођен у Гревени, на подручју које, како с поносом истиче, наука сматра геолошким извориштем Европе у оквиру Унеско Глобалног геопарка Гревена–Козани, Пантазис своје стваралаштво темељи на проучавању старих инструмената, грчке митологије и њихове повезаности са људским искуством.

– Митови нису настали да би се читали у тишини. Они су певани, рецитовани и извођени уз инструменте. Звук носи емоционалну снагу коју речи саме не могу да пренесу. Занимљиво је да су истраживања показала да рецитовање поезије у дактилском хексаметру, стиху којим су написане Хомерове „Илијада” и „Одисеја”, усклађује дисање и рад срца, подстичући опуштање и смањење стреса. Када је Орфеј певао, говорило се да су се дрвеће и камење покретали за њим. То није само метафора. То је древно сазнање да одређени ритмови и фреквенције могу да покрену и материју и људско срце. Мит живи само када се изговори наглас. Глас и инструмент преносе га из света идеје у свет непосредног искуства – објашњава Пантазис.

Према његовом схватању, и мит и музика постоје истовремено у пролазном и вечном. Док се звук рађа и нестаје у тренутку, оно што у човеку покрене може трајати читав живот. Зато не чуди што је управо музика у древним културама била неодвојива од медицине, филозофије и духовности.

Јанис говори сликовито, смирено, кроз благи осмех. Дотакао се и ритуала, констатујући да је то технологија стварања смисла. А звук је готово увек у средишту ритуала – звона, појање, бубњеви, молитве. Суштина се није променила.

Музика враћа осећај припадности

Појашњавајући шта нам значи музика, Јанис предлаже да покушамо да 10 дана проведемо у простору без музике. Није лако. После извесног времена душа сама почиње да ствара мелодију и хармонију јер јој је то потребно.

– Музика је најбржи начин да се створи заједнички простор међу људима. Када људи певају заједно, њихови откуцаји срца почињу да се усклађују. Када слушају исти, непрекидни тон, усклађује се и њихово дисање. То није поезија. То је физиологија – каже Пантазис и наставља.

– Музика нас подсећа да нисмо одвојени једни од других већ да смо део исте мреже живота. То је припадање. Зато је у традиционалним културама музика пре свега заједничка, а не индивидуална активност. Савремена представа о звезди-солисти релативно је нова. Древни модели били су хор, круг и заједнички плес.

Волео бих да људи упознају рад Евелин Глени, уметнице која је, упркос томе што је глува, показала да људско тело може да „чује” сваком својом пором. Њено дело подсећа нас да можемо превазићи препреке које на први поглед изгледају непремостиво. Управо из тог разлога покренуо сам бесплатан програм стручног оспособљавања за особе са оштећењем слуха под називом „Флоутопиа”.

Заснован је на раду са вибрацијама, што полазницима омогућава да уче штимовање и одржавање инструмената без обзира на степен оштећења слуха и тако стекну економску самосталност. Надам се да ћемо, уз подршку угледне докторке из ваше земље, проф. др Весна Димитријевић Срећковић, једног дана овај програм реализовати и у Србији.

Речи описују, звук открива

Старогрчки аулос, дувачки инструмент, често прављен од трске, кости или слонове кости, и лира нису били само инструменти. Користили су се у образовању, лечилиштима и религијским обредима. Питагора је музичке законитости повезивао са кретањем небеских тела, а звук је сматран делом космичког поретка.

– Речи описују. Звук открива – каже Пантазис. – Затворите очи и слушајте море, бубањ или аулос. Не треба вам превод. Нешто разумете непосредно, нешто својим телом и својим бићем.

И то је облик знања. Такво знање је интуитивно, претходи језику и често допире дубље од логике.

Музика је заснована на логосу, односно на бројчаним односима и пропорцијама. У грчком језику ритам, број и аритметика имају заједничке корене. Чак и Партенон, осим што симболизује слободног човека, у својој архитектури крије музичке пропорције.

То су знала древна мистеријска учења, а зна и наша Православна црква. Није случајно што готово све религије користе глас и песму као пут ка вишим стањима свести.

Звук користимо да бисмо иницирали, а не само информисали. Информација припада уму. Мудрост припада целом бићу, а до њега често долази управо кроз звук. За мене музика поседује особине Створитеља. Не можете је видети нити додирнути, а ипак је свуда присутна. Можда је управо она глас којим нам се Створитељ обраћа.

Док се публика после предавања полако разилазила, утисак је остао исти као и на почетку – да смо присуствовали разговору о музици који није био само о музици већ о човеку и његовој потреби да у звуку пронађе смисао, припадност и мир.

Светски дан музике

„Без музике, живот би био грешка”, записао је Фридрих Ниче. Можда управо зато музика има и свој празник.

Светски дан музике обележава се 21. јуна, на први дан лета и дан летњег солстиција, када је обданица најдужа у години. Празник је установљен 1982. године у Француској на иницијативу тадашњег министра културе Жака Ланга и композитора Мориса Флереа, са идејом да музика тог дана изађе из концертних дворана и постане доступна свима.

Од тада се обележава у више од 120 земаља света бесплатним концертима, уличним свиркама и музичким догађајима на трговима, у парковима и другим јавним просторима. Порука је једноставна – музика припада свима, без обзира на године, образовање или музичко предзнање.

Један од најлепших начина да подржимо музичаре јесте да слушамо њихов рад, делимо њихове песме и препоручујемо их другима, како би њихова музика пронашла пут до нове публике.

Лира не виче – она говори

Иако је по образовању саксофониста, Јанис Пантазис посебно место даје лири, древном инструменту који повезује са Аполоном, богом музике и медицине.

– Лира не тражи виртуозност нити спектакл. Њена снага је у једноставности и непосредности. Нема електронику, појачала ни ефекте, а ипак може да произведе дубоко и снажно искуство. Њене жице су од животињских црева, тело од дрвета и корњачиног оклопа. Када дотакнете жицу, вибрација пролази кроз цело тело. Она не виче – она говори – каже Пантазис.

Према његовим речима, није случајно што се жице лире на грчком називају неурони – истом речју као и нерви у људском телу. Зато се може рећи да је лира била први биоакустични инструмент, коришћен у образовне и исцелитељске сврхе.

Говорим језиком пастира

– Сваки инструмент је предмет сећања. Дрво, трска, кожа и жице од којих је направљен потичу из одређеног поднебља. Али још важнији су начин свирања, лествице које користи и ритмови које прати – све су то отисци једне културе. Када свирам цабуну са Наксоса (грчке гусле), не производим само тонове. Говорим језиком пастира, планина и древних обреда.

Пантазис сматра да се звук не може одвојити од поднебља у којем је настао.

– Као што блуз носи дух америчког Југа, тако и сваки традиционални инструмент чува успомену на земљу и људе из којих је потекао.

Занат, уметност и духовни чин

Пантазис израду инструмената доживљава као занат, уметност и духовни чин.

– Најдубљи слој је духовни. Занат припада рукама. Уметност припада срцу. Дух припада намери. Када обликујем аулос или штимујем жице лире, не правим само предмет. Припремам инструмент за комуникацију између човека и света који га окружује.

Према старогрчком предању, аулос је настао из крика Медузе, који је богиња Атина претворила у музику. У томе Пантазис види један од најважнијих задатака цивилизације.

– Свако стварање је покушај да бол претворимо у смисао, а хаос у поредак.

Древни језик звука

– Не постоје два иста инструмента, чак ни када их направи иста особа. Дрво има своју историју, трска своју еластичност, а сваки инструмент свој карактер.

Пантазис истиче да су антички инструменти били живљи и флексибилнији од већине савремених.

– Они су дисали заједно са свирачем. Омогућавали су нијансе и осећања која је тешко изразити стандардним музичким системом. Зато је древни језик звука рањивији, непосреднији и искренији.

Мир, бег или исцељење

Шта људи данас најчешће траже у звуку– мир, бег или исцељење?

– Све троје. Неки траже бег од свакодневне буке и стреса. Други траже мир. Све више њих, међутим, тражи исцељење – каже Пантазис.

Према његовом искуству древни инструменти и звук који се изводи са намером и посвећеношћу могу да поведу човека од потребе за бегом ка миру, а затим од мира ка дубљој унутрашњој промени.

– Звук обавља посао. Потребно је само да будемо присутни.