Глупост се данас боље продаје него секс
Друштвене мреже, нажалост, данас су преузеле улогу новинара. Хвала богу да их имамо, јер новинари се одавно, како рече наш саговорник, регрутују са сплавова и из друмских кафана
Као у каквим авантура филмовима или у мистеријама, изненадна сила, у виду неидентификоване моћи из свемира, улетела је међу народ и унела страх и панику, рушећи снагом суперћелијске олује све пред собом и реметећи идиличан, складан, мирољубиви скуп, највећи у модерној историји српског народа. Док је трајала још болнија почасна тишина која сваки пут боли, подсећа и опомиње на вишетонски бетон који нам годинама виси над главом и притиска нас, на све оне некадашње и будуће жртве, попут домина, падале су једна за другом коцкице... Само што су те коцкице били људи, а свака од њих свет за себе, на стотине душа, мозгова са емоционалним теретом... уједињени у заједничкој мисији, љубави, саосећању, револту, емоцијама које су јаче од сваке силе...
Шта се заиста десило? Да ли је талас уплашених показатељ да смо још увек само људи, крхки и уплашени, од крви и меса или да су људски ум и емоције снажније од свих изазова новог времена?
Шта год да је било или ко год да је то учинио, и колике год да су последице учињеног, много ја забрињавајуће оно што је уследило, а то је оно у чему смо најбољи – теорије завере. За неког су то били звучни топови, дронови, за друге страни плаћеници и балкански шпијуни, за треће ствар конструкције и маште, па ме не би изненадило да ћемо ускоро чути да је реч о ванземаљцима и НЛО објектима... Али слика је јача од сваке речи и аргумента... Ко је ту достојанствену масу уздрмао, уплашио и попут јата скакаваца, подигао... Можда некада добијемо одговор...
Како год, непобитна је чињеница да је Београд, у суботу 15. марта, окупио на стотине хиљада грађана, за неке је то било између 70.000 и 100.000, за друге милион и седамсто хиљада... који су певушили у свечаној тишини са химном на устима и уз поклике „Востани Сербије, давно си заспала”... Слика која је обишла свет... а да то нису само резултати нашег најуспешнијег тенисера Новака Ђоковића или сцене насилништва са којима нас обично повезују у далеком свету. Уосталом, цифре и нису важне...
Једно је сигурно, грађани су испунили све улице у најужем центру града... И то није занемарљиво колико год то неки хтели да релативизују. Не морате слушати медије или друштвене мреже да бисте схватили да се нешто велико тога дана дешавало у престоници Србије. Али, и поред тога, РТС, наш јавни сервис, емитовао је тога дана, као да се напољу ништа не догађа – „Шареницу”, „На вечери код...”, „ТВ лица...”, музичку емисију „Мајстори за душу”, квизове „Стигни ме ако знаш” и „Слагалицу”, хумористичку серију „Мама и тата се играју рата”... док се ту, у његовом комшилуку, дешавала историја... Ваљда је хтео да нас опусти и пружи нам „анестезију”.
Не можемо жмурити на оно што се дешава у спољном свету када је комплетан градски и међуградски превоз стао, возови, троле и трамваји, електрична возила и ови и они трактори, они са пробушеним гумама и они без таблица... Непримерено је, непрофесионално и аморално немати специјални програм, камере и извештаче и тачно, јасно, гласно информисати јавност без уплива икаквих конотација, коментара и политичке позадине. Довољно је било само укључити слику и пренети је у све домове. Овде слика више говори од хиљаду речи.
Ако смо хтели да било шта сазнамо са националне фреквенције морали смо да сачекамо Вести или Дневник, уз извештаје једва чујних и конфузних репортера или оних који су се јављали, гле чуда, са терасе ТВ Уна, из скупоцене зграде на углу улица Кнеза Милоша и Таковске... Уместо да буду међу народом... да осетимо атмосферу са улица, видели смо атрактивне слике нашег велеграда из птичије перспективе, уз немушто објашњење.
Друштвене мреже, нажалост, данас су преузеле улогу новинара. Хвала богу да их имамо, јер новинари се одавно, како рече наш саговорник, регрутују са сплавова и из друмских кафана, а глупост се данас продаје боље него секс.
