Битка за равноправност још траје
Мракови из смутних средњовековних времена и даље излажу жене изливима мушког насиља. Да ли је дошло време да 15.000 или 100.000 радница изађе на улице, придружи се свима онима који су већ тамо и оствари дуго жељену револуцију
По бројним истраживањима рађеним у последњих 20 година, ни у једној земљи на свету не постоји потпуна родна равноправност. Очекивано, нордијске земље су се приближиле том идеалном стању, али ни тамо није све како би требало да буде. У последњих 120 година жене су безбројним акцијама, покретима, побунама, петицијама, штрајковима, маршевима, бојкотима захтевале равноправност са мушким родом. У породици, у школи, на послу, у животу уопште. И до тога још увек није дошло. У међувремену, ову јуначку борбу, поготово у последњих десет година, омео је ковитлац идентитетских борби и политика, међу којима се истурила борба ЛГБТ становништва. Ова друштвена групација која свеукупно представља око седам одсто становништва и која себе назива заједницом, суштински је толико разнолика да се њен идентитет може колико-толико јасно представити само са четири слова. Тим словима се однедавно додаје и симбол +, што указује на умножавање које је, у западном свету, досегло број од 220 разних словних комбинација. Дакле, за људе који су одвајкада навикли на два слова – „ж” као жена, и „м” као мушкарац – овај идентитетски рингишпил у коме свако може да се идентификује другачијим словом или комбинацијом слова, претворио се у праву ноћну мору.
Мало је рећи да је у том окрутном насртају на основну биолошку формулу људске расе морало да дође до реакције. Заслепљеност трансдогмом одлично је легла организованим политичким комбинаторима, негде и читавим режимима, да нађу погодне јуришнике у фанатичној борби за нови светски поредак и њихову доминацију у њему. Елем, ЛГБТ+ групација је орно улетела у борбу уверена да ће, на овај или онај начин, милом или силом, натерати културе и политике старе хиљадама година да прихвате и примене догму. У међувремену, политички програм униполарног света морао је да се покаже као хегемонистички терор. Тако се и програм који деци од пет година старости масовно, хируршки мења пол, а у дванаестој години их кљука пилулама за спречавање пубертета, показао као знатно злокобнији од нацистичких програма друштвеног инжењеринга. Реакција људи навиклих да у природи постоје два родна слова – слово „ж” и слово „м” – експлодирала је као атомска бомба и отелотворила се у човеку по имену Доналд Трамп. То је човек који је са својим људима, кроз демократске изборе, преузео управљање највећом силом на свету. И већ првог дана његове власти прогласио да постоје само два слова. И да се цела прича враћа на почетак, тамо одакле је и почела. Дакле, за збуњене, поражене и згађене Трамповом родном политиком вреди поновити где и како је све почело.
Агенда је реч у моди
Почело је тако што је велики творац, ко год и шта год да је, створио два пола. Женски и мушки. Створио их је тако да буду различити, али не и неравноправни. Значи, два равноправна пола. Уз то, творац је предвидео не само за људе већ и за многе животињске врсте да могу бити хомосексуалног опредељења. И то је установио као природно. И предвидео је да појединац може да буде бисексуалног опредељења. И то је установио као природно. Та бисексуална опредељеност у људском роду, кроз историју и разне културе, траје миленијумима. У неким културама је више изражена, у некима мање. Али, у свим културама, чини се, таква опредељеност се види чак и као најприроднија.
Међутим, биће да велики творац није предвидео биолошко, фармаколошко, инвазивно, хируршко превођење из једног пола у други.
Није да није било покушаја, у свим временима, да се један идентитет трампи за други. Отуд и читава „drag” култура, „cross-dressing” култура и цели низ театрално-егзибицонистичких поткултура које исказују такву игру идентитета. Добро је позната она помало иронична изрека која гласи: „Ништа лакше од тога да Енглеза наговориш да се обуче у женску одећу.” Од када је наука, у генетском, хируршком, фармацеутском, социо-психолошком истраживању налетела на могућности инвазивног и масовног инжењеринга, отворила се и тамна франкенштајновска зона у којој је могуће стварање иберменша, у којој је могуће одсецање, вађење и крпљење органа са циљем да се створи нови, жељени или чак и нежељени, родни идентитет. Када се то споји са чињеницама које су у вези са родном равноправности, онда се тек ствара галиматијас разлога, мотива, жеља и очекивања. Наука, наравно, и даље напредује. Фузија жене или мушкарца са машином, са вештачком интелигенцијом, са силама похрањеним у непрегледним електромагнетним облацима, са откривеним и још неоткривеним врстама – све је то на столу. Агенда је реч која је много у моди. Једно од питања може да гласи: Да ли Трамп са својом екипом у својој агенди фигурира као љути противник хомосексуализма ако у свом најближем кругу има мушкарца који је у браку са – мушкарцем? Одговор је – не. Трамп и екипа су против друштвеног инжењеринга који, често камуфлиран у науку или борбу за идентитетска или људска права, производи језиве антихумане резултате. И то производи масовно, диктаторски и бездушно.
Када дођосмо до људских права, треба рећи да је покрет за права жена, за еманципацију женског рода, одувек био и покрет за остваривање основних људских права. И због тога је добро да се подсетимо како је 8. март постао Дан жена.
Осмог марта 1917. године (23. фебруара по јулијанском календару), у Петрограду, у Руској царевини, 15.000 текстилних радница изашло је на улице да тражи основна људска права. Демонстрације су убрзо обухватиле цео град, а главна парола је била: „Хлеб и мир”. Револуционарна акција се очекивала, али није било одређеног, зацртаног датума. Тог јутра, упркос строгој забрани, текстилне раднице су напустиле своје фабрике. Разаслале су своје делегате са позивом другим радницима да подрже штрајк. То је довело до општег штрајка и цео град је био на улицама. Ово је означило почетак Фебруарске револуције, која је, заједно са Октобарском револуцијом, довела до епохалне руске бољшевичке револуције. Троцки је касније овако говорио: „Тај дан, 8. март, био је раније најављен као Дан жена. И знали смо да се нешто планира и да ће бити манифестација. Али нисмо могли ни да замислимо да ће Дан жена покренути револуцију.” Седам дана касније цар Николај Други је абдицирао. Привремена влада преузела је власт.
Бољшевици су почели да славе 8. март као дан када је покренута револуција у Русији. Али ни прва ни друга Интернационала нису препознале огромну улогу коју су одиграле жене. Организоване жене су на трећој Интернационали, убедиле Лењина да 8. март прогласи за Интернационални празник – Дан жена. Иза те одлуке стајала је решеност бољшевика да равноправност жена поставе у центар свог политичког програма. У великој мери тај програм се и остварио. За неколико година у свет су кренуле слике жена које возе трамваје, камионе, комбајне. Слике жена научница у белим мантилима, лекарки, спортисткиња, уметница, пилота... Све до специјалних одреда жена снајпериста у Другом светском рату и прве жене у свемиру Валентине Терешкове.
Радовање празнику
Ми који смо се родили и живели у Југославији добро знамо колико је лепих емоција било повезано с тим даном. Колико су клинци чекали да мајци, баки, наставници, комшиници, другарици, симпатији однесу цвеће и пожеле срећан празник. Сећам се, мој дивни, пожртвовани брат Миша је умео да се искраде из кревета у пет сати изјутра, да искочи кроз прозор, одјури до прилично удаљене пијаце и купи мајци букет цвећа за Дан жена.
У Југославији су жене доживеле до тада недостижну еманципацију. Описмењавање, високо образовање, системска заштита од породичног насиља, равноправност на радном месту, здравствена, породиљска и родитељска заштита и помоћ. Антифашистички фронт жена (АФЖ) је био моћан симбол жена удружених са мушкарцима у одсудној борби за слободу и бољи живот. Још као клинац осећао сам да та организација врло делотворно ради на томе да женама, не само на Дан жена, припада право да буду равноправне, слободне и креативне у сваком погледу.
Данас, у хаосу транзиције и суровом капитализму, жене у Србији и даље бију битку за своје достојанство и равноправност. Многе битке су добијене, огроман број жена живи онакав живот какав жели. Али атавизми и мракови из смутних средњовековних времена и даље их излажу изливима мушког шовинизма, насиља и суровости. Јасно је свима да то мора да стане. Да ли је дошло време да 15.000 или 100.000 радница изађе на улице, придружи се свима онима који су већ тамо и оствари дуго жељену револуцију?
