Bitka za ravnopravnost još traje
Mrakovi iz smutnih srednjovekovnih vremena i dalje izlažu žene izlivima muškog nasilja. Da li je došlo vreme da 15.000 ili 100.000 radnica izađe na ulice, pridruži se svima onima koji su već tamo i ostvari dugo željenu revoluciju
Po brojnim istraživanjima rađenim u poslednjih 20 godina, ni u jednoj zemlji na svetu ne postoji potpuna rodna ravnopravnost. Očekivano, nordijske zemlje su se približile tom idealnom stanju, ali ni tamo nije sve kako bi trebalo da bude. U poslednjih 120 godina žene su bezbrojnim akcijama, pokretima, pobunama, peticijama, štrajkovima, marševima, bojkotima zahtevale ravnopravnost sa muškim rodom. U porodici, u školi, na poslu, u životu uopšte. I do toga još uvek nije došlo. U međuvremenu, ovu junačku borbu, pogotovo u poslednjih deset godina, omeo je kovitlac identitetskih borbi i politika, među kojima se isturila borba LGBT stanovništva. Ova društvena grupacija koja sveukupno predstavlja oko sedam odsto stanovništva i koja sebe naziva zajednicom, suštinski je toliko raznolika da se njen identitet može koliko-toliko jasno predstaviti samo sa četiri slova. Tim slovima se odnedavno dodaje i simbol +, što ukazuje na umnožavanje koje je, u zapadnom svetu, doseglo broj od 220 raznih slovnih kombinacija. Dakle, za ljude koji su odvajkada navikli na dva slova – „ž” kao žena, i „m” kao muškarac – ovaj identitetski ringišpil u kome svako može da se identifikuje drugačijim slovom ili kombinacijom slova, pretvorio se u pravu noćnu moru.
Malo je reći da je u tom okrutnom nasrtaju na osnovnu biološku formulu ljudske rase moralo da dođe do reakcije. Zaslepljenost transdogmom odlično je legla organizovanim političkim kombinatorima, negde i čitavim režimima, da nađu pogodne jurišnike u fanatičnoj borbi za novi svetski poredak i njihovu dominaciju u njemu. Elem, LGBT+ grupacija je orno uletela u borbu uverena da će, na ovaj ili onaj način, milom ili silom, naterati kulture i politike stare hiljadama godina da prihvate i primene dogmu. U međuvremenu, politički program unipolarnog sveta morao je da se pokaže kao hegemonistički teror. Tako se i program koji deci od pet godina starosti masovno, hirurški menja pol, a u dvanaestoj godini ih kljuka pilulama za sprečavanje puberteta, pokazao kao znatno zlokobniji od nacističkih programa društvenog inženjeringa. Reakcija ljudi naviklih da u prirodi postoje dva rodna slova – slovo „ž” i slovo „m” – eksplodirala je kao atomska bomba i otelotvorila se u čoveku po imenu Donald Tramp. To je čovek koji je sa svojim ljudima, kroz demokratske izbore, preuzeo upravljanje najvećom silom na svetu. I već prvog dana njegove vlasti proglasio da postoje samo dva slova. I da se cela priča vraća na početak, tamo odakle je i počela. Dakle, za zbunjene, poražene i zgađene Trampovom rodnom politikom vredi ponoviti gde i kako je sve počelo.
Agenda je reč u modi
Počelo je tako što je veliki tvorac, ko god i šta god da je, stvorio dva pola. Ženski i muški. Stvorio ih je tako da budu različiti, ali ne i neravnopravni. Znači, dva ravnopravna pola. Uz to, tvorac je predvideo ne samo za ljude već i za mnoge životinjske vrste da mogu biti homoseksualnog opredeljenja. I to je ustanovio kao prirodno. I predvideo je da pojedinac može da bude biseksualnog opredeljenja. I to je ustanovio kao prirodno. Ta biseksualna opredeljenost u ljudskom rodu, kroz istoriju i razne kulture, traje milenijumima. U nekim kulturama je više izražena, u nekima manje. Ali, u svim kulturama, čini se, takva opredeljenost se vidi čak i kao najprirodnija.
Međutim, biće da veliki tvorac nije predvideo biološko, farmakološko, invazivno, hirurško prevođenje iz jednog pola u drugi.
Nije da nije bilo pokušaja, u svim vremenima, da se jedan identitet trampi za drugi. Otud i čitava „drag” kultura, „cross-dressing” kultura i celi niz teatralno-egzibiconističkih potkultura koje iskazuju takvu igru identiteta. Dobro je poznata ona pomalo ironična izreka koja glasi: „Ništa lakše od toga da Engleza nagovoriš da se obuče u žensku odeću.” Od kada je nauka, u genetskom, hirurškom, farmaceutskom, socio-psihološkom istraživanju naletela na mogućnosti invazivnog i masovnog inženjeringa, otvorila se i tamna frankenštajnovska zona u kojoj je moguće stvaranje ibermenša, u kojoj je moguće odsecanje, vađenje i krpljenje organa sa ciljem da se stvori novi, željeni ili čak i neželjeni, rodni identitet. Kada se to spoji sa činjenicama koje su u vezi sa rodnom ravnopravnosti, onda se tek stvara galimatijas razloga, motiva, želja i očekivanja. Nauka, naravno, i dalje napreduje. Fuzija žene ili muškarca sa mašinom, sa veštačkom inteligencijom, sa silama pohranjenim u nepreglednim elektromagnetnim oblacima, sa otkrivenim i još neotkrivenim vrstama – sve je to na stolu. Agenda je reč koja je mnogo u modi. Jedno od pitanja može da glasi: Da li Tramp sa svojom ekipom u svojoj agendi figurira kao ljuti protivnik homoseksualizma ako u svom najbližem krugu ima muškarca koji je u braku sa – muškarcem? Odgovor je – ne. Tramp i ekipa su protiv društvenog inženjeringa koji, često kamufliran u nauku ili borbu za identitetska ili ljudska prava, proizvodi jezive antihumane rezultate. I to proizvodi masovno, diktatorski i bezdušno.
Kada dođosmo do ljudskih prava, treba reći da je pokret za prava žena, za emancipaciju ženskog roda, oduvek bio i pokret za ostvarivanje osnovnih ljudskih prava. I zbog toga je dobro da se podsetimo kako je 8. mart postao Dan žena.
Osmog marta 1917. godine (23. februara po julijanskom kalendaru), u Petrogradu, u Ruskoj carevini, 15.000 tekstilnih radnica izašlo je na ulice da traži osnovna ljudska prava. Demonstracije su ubrzo obuhvatile ceo grad, a glavna parola je bila: „Hleb i mir”. Revolucionarna akcija se očekivala, ali nije bilo određenog, zacrtanog datuma. Tog jutra, uprkos strogoj zabrani, tekstilne radnice su napustile svoje fabrike. Razaslale su svoje delegate sa pozivom drugim radnicima da podrže štrajk. To je dovelo do opšteg štrajka i ceo grad je bio na ulicama. Ovo je označilo početak Februarske revolucije, koja je, zajedno sa Oktobarskom revolucijom, dovela do epohalne ruske boljševičke revolucije. Trocki je kasnije ovako govorio: „Taj dan, 8. mart, bio je ranije najavljen kao Dan žena. I znali smo da se nešto planira i da će biti manifestacija. Ali nismo mogli ni da zamislimo da će Dan žena pokrenuti revoluciju.” Sedam dana kasnije car Nikolaj Drugi je abdicirao. Privremena vlada preuzela je vlast.
Boljševici su počeli da slave 8. mart kao dan kada je pokrenuta revolucija u Rusiji. Ali ni prva ni druga Internacionala nisu prepoznale ogromnu ulogu koju su odigrale žene. Organizovane žene su na trećoj Internacionali, ubedile Lenjina da 8. mart proglasi za Internacionalni praznik – Dan žena. Iza te odluke stajala je rešenost boljševika da ravnopravnost žena postave u centar svog političkog programa. U velikoj meri taj program se i ostvario. Za nekoliko godina u svet su krenule slike žena koje voze tramvaje, kamione, kombajne. Slike žena naučnica u belim mantilima, lekarki, sportistkinja, umetnica, pilota... Sve do specijalnih odreda žena snajperista u Drugom svetskom ratu i prve žene u svemiru Valentine Tereškove.
Radovanje prazniku
Mi koji smo se rodili i živeli u Jugoslaviji dobro znamo koliko je lepih emocija bilo povezano s tim danom. Koliko su klinci čekali da majci, baki, nastavnici, komšinici, drugarici, simpatiji odnesu cveće i požele srećan praznik. Sećam se, moj divni, požrtvovani brat Miša je umeo da se iskrade iz kreveta u pet sati izjutra, da iskoči kroz prozor, odjuri do prilično udaljene pijace i kupi majci buket cveća za Dan žena.
U Jugoslaviji su žene doživele do tada nedostižnu emancipaciju. Opismenjavanje, visoko obrazovanje, sistemska zaštita od porodičnog nasilja, ravnopravnost na radnom mestu, zdravstvena, porodiljska i roditeljska zaštita i pomoć. Antifašistički front žena (AFŽ) je bio moćan simbol žena udruženih sa muškarcima u odsudnoj borbi za slobodu i bolji život. Još kao klinac osećao sam da ta organizacija vrlo delotvorno radi na tome da ženama, ne samo na Dan žena, pripada pravo da budu ravnopravne, slobodne i kreativne u svakom pogledu.
Danas, u haosu tranzicije i surovom kapitalizmu, žene u Srbiji i dalje biju bitku za svoje dostojanstvo i ravnopravnost. Mnoge bitke su dobijene, ogroman broj žena živi onakav život kakav želi. Ali atavizmi i mrakovi iz smutnih srednjovekovnih vremena i dalje ih izlažu izlivima muškog šovinizma, nasilja i surovosti. Jasno je svima da to mora da stane. Da li je došlo vreme da 15.000 ili 100.000 radnica izađe na ulice, pridruži se svima onima koji su već tamo i ostvari dugo željenu revoluciju?
