Увек слушам своје срце

У новој сезони серије „Ургентни центар” сталној глумачкој поставци придружила се глумица Бранкица Себастијановић. Ових дана, гледамо је у лику Маје Регодић, младе докторке, на ТВ Прва.

Први пут је Бранкица Себастијановић обукла бели докторски мантил.

И...

Тиме се испунио њен давни сан.

– Као мала маштала сам да будем хирург – каже наша саговорница веселим гласом док нам открива кроз каква је младалачка искушења пролазила. – Пре поласка у средњу школу размишљала сам да ли да упишем медицину. И зато сам се баш обрадовала овој својој новој улози.

Рођена је у Сарајеву. Имала је непуне две године када је избио грађански рат. Одрасла је у Старој Пазови, где је завршила гимназију. Дипломирала је на Факултету драмских уметности, у класи професора Срђана Карановића, по одласку у пензију професора Владимира Јевтовића. „Кад љубав закасни” је први филм Бранкице Себастијановић. У овом остварењу Ивана Стефановића играла је раме уз раме са својим тадашњим дечком, Милошем Биковићем, са којим је била четири године у вези. Са филмом „Врати се, Зоне” редитеља Југа Радивојевића нашла се у жижи јавности, 2017. године. На великом платну оживела је лик Зоне Замфирове. Снимила је и кратки филм „На граници”. „Синћелићи” је њена прва ТВ серија, снимала ју је на трећој години факултета. Годину дана после дипломирања добила је и прву главну женску улогу у серији „Самац у браку” Здравка Шотре. Играла је и Клару у „Швиндлерима”.

За своју докторку Мају Регодић из „Ургентног центра”, са којом се вратила на мале екране, после петогодишње паузе, каже да је профилисана као вредна и паметна, њено прво запослење је у лабораторији.

– Све време моја Маја преиспитује себе. Лута. Запошљава се у лабораторији, па прелази на одељење хирургије. Започиње рад са децом и на крају схвати да је њено место у ипак ургентној медицини. Изазован лик за играње. За шест месеци, колико сам била у Мајиним ципелама, научила сам више медицинских израза... Није то лоше. Мислим, да се зна. Све је, срећом, било лакше уз помоћ докторке-консултанта и њених инструкција на сету. Не знам да ли сам јој била досадна, јер сам постављала 101 питање када се неки захват изводи. Све ме је занимало. Уз то, ту је и Мајина љубавна прича... Али, то за сада нека остане мала тајна за гледаоце. Поготово, што се већ током снимања повела дискусија да ли сам ја нова ТВ партнерка Ивана Босиљчића, са којом дели нежна осећања.

Чули смо и зашто је направила паузу и није прихватала једно време улоге на телевизији. Чекала је, каже, стрпљиво ону праву. Улогу која ће јој бити инспиративна. Другачија. Али...

– То не иде тако лако у Србији. Нажалост – наставља Бранкица Себастијановић. – Некако глумци улете у калуп. Не својом одговорношћу колико тиме што редитељи не показују довољно храбрости, па увек праве исте изборе. Зато сам све време играла у позоришним представама и – стрпљиво чекала. Желела сам да будем искрена према себи. Да не улазим поново у пројекте за које не верујем да су добри. То је била ризична одлука. Неки су је разумели, а неки нису. Слушала сам своје срце.

И тај период своје каријере памтиће по „Изгнаницима” и својим добрим пријатељима. У Театру „Вук”, на сцени „Александар Поповић”, играла је у представи „Изгнаници”, по истоименом делу Џејмса Џојса, коју је адаптирао и режирао њен колега са класе Душан Матејић.

–То је био амбициозан пројекат и радила сам га са колегама са класе: Душаном Матејићем, Милошем Ђуровићем и Јелисаветом Кораксић. „Изгнаник” је спојио нашу љубав према уметности и пријатељство из студентских дана.

Играла је и у Омладинском позоришту Дадов у представи „Родитељи”, у режији Марка Челебића, рађеној по мотивима драме „Бог масакра” Јасмине Резе. Премијера „Родитеља” је била у „Театрију” 2023, а потом је постављена и на сцену позоришта Дадов.

– Ја сам била члан Дадова и остала сам му верна.

Овога пута, каже, било јој је за нијансу лакше него када је радила две серије истовремено 2014. године. Серију „Самац у браку” је снимала од 13 сати до два ујутру, а од седам сати „Синђелиће”. У том тренутку, то је било једино решење.

– „Ургентни центар” је добар потез. То је био велики рад. Доста се снимало. Почела сам у октобру и наредних шест месеци била стално у послу. Када сте у екипи велике серије, која је обимна и дуго се снима, то уме да буде исцрпљујуће, али када је реч о „Ургентном центру” нисам имала тај осећај.