Земља 4.000 храмова
Неки су очувани и под заштитом Унеска, други су оронули и пропадају, трећи су извор међуграничних сукоба
Путопис о Камбоџи почињем причом о храму, који је у неколико наврата у последњих 100 година био извор сукоба. Последњи је био 2008. године, а довео је и до оружаних сукоба Тајланда и Камбоџе услед неслагања на чијој територији се налази Пра Вихарн храм.
Слушајући објашњење о том догађају пажњу ми је привукла реченица да су тајландски војници, послати на границу са Камбоџом, у ствари Кмери, који су у време грађанског рата отишли у Тајланд, а неки су дошли и трбухом за крухом.
Дакле, и с једне и с друге стране су војници истог народа у различитим униформама, једни против других.
Камбоџа је земља храмова. Има их око 4.000! Неки су очувани и под заштитом Унеска, други су оронули и пропадају, трећи су извор међуграничних сукоба.
Ангкор, археолошки парк, простире се на 400 квадратних метара и један је од најпосећенијих комплекса с великим бројем храмова. Ту се налази и највећи на свету Ангкор Ват.
Дрвеће невероватних облика
Та Пром храм посвећен је мајци најзначајнијег краља кмерске империје, Џејварамана VII. Векови који су пролазили учинили су своје. Данас је то место у којем влада дрвеће невероватних облика и димензија. Гране једног дрвета, као налети водопада, падају на земљу уплетене у чудне чипке и мреже.
Улога филма у промоцији земље као туристичке дестинације види се у филму „Лара Крофт, Томб Рајдер” који је сниман делимично у Та Прому. Овде радо кажу да су раније новинари писали о ратовима и сукобима у Камбоџи, али нико није пожелео да посети земљу. Тек је овај филм ставио земљу на листу оних које свакако треба посетити.
Међу дрвећем и зидинама лако се може изгубити, али и пронаћи хиљадама километрима далеко од Србије. Срећем веселу групу туриста из Ниша! Поздрављамо се осмесима и шалама, и осећањем топлине да смо се препознали и нашли.
У несвакидашњој слагалици историје, обгрљени трагичним, тешким, али и узвишеним, моћним, задивљујућим причама о једној култури и заједничком смислу, придружујемо се појању 5.000 будистичких свештеника из оближњег места, у молитви захвалности за успешну жетву пиринча, за срећу и просперитет свих.
Од сиротишта до двора
После свих интересантних места, историје, географије, уметности, која чине сваку земљу на свој начин посебном, најдубље и најдугорчније успомене остављају људи које упознамо и с њима поделимо мисли и осећања. Путовање у Камбоџу даривало ме је познанством с двојицом посебних људи. Један је пут почео у сиротишту, други је потомак уметника који су живели и наступали на краљевском двору. Судбине су им другачије, код обојице иста љубав према породици, земљи, реално суочавање с проблемима.
Прича с Монијем почиње лако и непосредно. Седам у кола поред њега и слушам његову причу. Отац му је убијен у грађанском рату. Одлази у сиротиште са седам година и остаје у њему до своје осамнаесте године. Учио је колико је могао. Јео је колико су му дали. Ни једног ни другог никада није било довољно. Волео је да учи енглески језик. То ће му дати велику предност у животу. По завршетку средње школе ради као возач у француској компанији. Увече је радио и као бариста, да би зарадио новац за школу. Ту је упознао и своју жену.
Питам га шта значи његово име. Каже мушка имена углавном су само имена, немају посебна значења. Али женска имају и често су то имена цвећа. С много љубави и поштовања прича о својој жени која много ради, одводи децу у школу, брине се о кући.
Док причамо, изненада из мрака излеће крава насред пута. Успео је да успори и скрене и да и крава и ми останемо као и пре овог сусрета. Догоди се да крава налети на возило и оштети га. Власник краве би требало да плати штету. Али, када се по селу тражи власник, нико не призна да је његова крава.
Мони се труди да све што заради, а не потроши на храну, да за образовање своје деце. Ћерка у приватној школи учи енглески. „Ако говориш енглески, добићеш посао, без обзира на то шта си завршио.”
Проблеми и трагедије можда су га успориле, али не и зауставиле.
Ун је други Камбоџијанац о ком пишем. Његово име значи – топлог срца и здрав. Открива како је историја почела да га интересује:
„Имао сам десет година и приметио сам да у месту у којем сам живео сви људи носе оружје и да су спремни да га употребе. Хтео сам да сазнам зашто је то тако, шта се догодило у земљи”, а на крају нашег дружења с много посвећености и узбуђености прича о свом ангажовању са женама које раде у тзв. индустрији забаве (проститутке) на заштити њиховог здравља. Већ неколико година волонтира, дели овим женама кондоме, проверава да ли су отишле на прегледе. Недавно урађена студија у земљи показала је да је опао број зараза од сиде код ове групације жена. Толико је био поносан на резултате овог програма.
Ун одлази у села и школе где као администратор учи децу раду на компјутерима и енглеском језику.
Родитељи су му били уметници који су наступали на краљевском двору. Колико се у школама учи о претходном периоду? Уче се датуми и шта је било. Он поручује: „Млади не морају да носе са собом бреме прошлих времена. Они су ту да стварају нову будућност.”
Регата у част Буде
Фестивал воде (Бон Ом Тук) обележава се на крају кишне сезоне, као израз захвалности води, земљи и Буди, уз молитву за срећу и успех за све. Слави се три дана, уз осветљене бродове и регату, поздрав Месецу и слаткиш од пиринча, банана и кокосове воде. Ово је време и велике сеобе, када људи пуно путују. Држава обезбеђује бесплатан превоз житељима у току трајања фестивала. Главна прослава је у Пном Пену уз величанствену регату бродова, у којој је ове године учествовало 348, са 30 до 40 веслача у сваком.
Највећи на свету
Ангкор Ват је највећи храм у свету. Простире се на 163 хектара. У одајама пред посетиоцем отварају се томови историје, угравиране на зидовима храма.
На различитим странама храма наилази се на Наге. Нага је симбол плодности, среће, посебног статуса, заштитник религије, а често је представљена у облику скулптура.
У Бајон храму, са 54 торња по четири лика окренута ка свакој страни света откривају вам овај народ. Ликови представљају Камбоџијанце, који имају велике уши да би боље чули, пре него што говоре; велике очи да би далеко и боље видели; велики нос да би могли више да удахну и лакше да дишу и велика уста да би могли да причају приче и подучавају једни друге.
