Распродаја будућности
Неће се „Рио Тинто” лако одрећи Јадра. За сировине Запад у Африци и на Блиском истоку води беспоштедне ратове. За нас је пак било довољно руковање иза затворених врата
Вазда сам се питао због чега ће сви Срби стати под ону пословичну шљиву. Сеоба у обећану земљу под новим Арсенијем Чарнојевићем? Атомски рат? Велике поплаве и земљотреси? Епидемија ретке и неизлечиве болести? Није велика утеха, али сад бар знам шта је.
Према порталу „World’s Air Pollution”, Србија је 2. јануара 2025. била најзагађенија земља на свету. Ниво затрованости ваздуха у престоници допро ми је до свести када је један мој другар позвао своју девојку, која иначе живи на мору, да први пут посети Београд. Како је слетела, несрећница је почела да повраћа. Читаву седмицу намењену за провод прележала је мртва болесна. Живнула је тек кад је одлетела кући.
Kако напустим Београд, моја сада већ перманентна главобоља нестаје као руком однесена. Откад се ниво загађења ваздуха мери, мало-мало па оборимо неки глобални рекорд. Не заостајемо много за Индијом и Кином – Ваљево, Зајечар и Бор по токсичности шију Делхи и Шангај. Човек би помислио да је код нас индустријски бум, али мерења говоре да су највећи загађивачи мале топлане, стари аутомобили и домаћинства која се греју на угаљ.
Прошле године је мој пријатељ Златко Прањић однео малу али судбоносну победу у свом родном граду. Како је документарац „Небо над Зеницом” изашао у јавност, затворена је зеничка коксара у власништву челичане „Арселор Митал”. Са 300 пута већом емисијом канцерогеног бензена од дозвољене, коксара је читаву деценију изазивала рак код Зеничана. Иста компанија поседује рудник у Приједору.
Власник је Индијац. Његов сународник, индијски министар Багвант Ман, тврдио је 2022. да је две деценије дуго чишћење реке Кали Беин окончано. Да поткрепи своју тврдњу, пред камерама је попио чашу воде захваћену из реке. Два дана касније му је позлило и завршио је у болници.
Кад сам путовао Србијом, најтеже ми је улазило у главу како неко може да откотрља ислужени шпорет или гурне слупани аутомобил у реку која пролази кроз његову варош. Своју земљу смо понајвише загадили ми сами: 2022. у Србији је избројано 2.700 дивљих депонија.
Лепо кажу активисти Еко страже: „У селу Стрњевац, река чиста, корито чисто, приобаље чисто, парк сређен, трава ошишана. Значи да може. Људи су сами средили своје село јер знају да нико то неће урадити у њихово име. По хиљаду први пут, људи, нико ову нашу Србију неће више волети од нас.”
Не лези враже, на наше бесомучно тровање Србије – која је ван властитог дворишта одувек била ничија земља – надовезали су се непријатељи. Складиштење нуклеарног отпада је скупо и ризично. Али неко паметан се сетио – кад Америка већ просипа толике бомбе диљем планете, зашто се с њима ђутуре не би ослободили радиоактивног отпада? Тако је десет тона такозваног осиромашеног уранијума обогатило наше земљиште, реке, градове и ланац исхране. Стерилитет се удвостручио, рак је знатно учестао од бомбардовања 1999.
Као да је наша земља једна велика депонија за прљаве технологије, нови минерал назван јадарит откривен је 2004. Док једном не смркне, другом не сване. То конкретно значи да ће се у немачким и француским градовима возити електрични аутомобили и ваздух бити као у бањама, док ћемо ми отровати Мачву хемикалијама за екстраховање литијума.
Велике корпорације обично крију податке о својим пројектима. „Рио Тинто” је засад уложио само у процене. „Мајнинг викли” пише да је у Србију уложено 70 милиона долара само до 2016. и да су залихе у Јадру међу највећим у свету: могу да покривају 10 одсто светских потреба. Неће се „Рио Тинто” лако одрећи Јадра. За сировине Запад у Африци и на Блиском истоку води беспоштедне ратове. За нас је пак било довољно руковање иза затворених врата.
Занимљиво је да су међу циљевима бомбардовања НАТО-а 1999. били стубови наше енергетске независности, четири термоелектране у којима ЕПС производи половину српске струје од домаћег угља. Европска унија је необично забринута за животну средину кад су у питању наше термоелектране, али срчано подржава експлоатацију литијума у Србији.
Питао сам се шта ће остати наредним администрацијама за продају после сумњиве приватизације државних фирми двехиљадитих у Србији. Резоновао сам да, кад се распрода државна имовина, неће више бити разлога за корупцију.
Преварио сам се. Увек ће се наћи људи спремни да због личне користи тргују не само добрима него и животима сународника. И увек ће бити нечег што се нуди испод тезге. Мозгови су увелико одливени, фирме су давно утопљене. Али данас се ваљају земља, вода и ваздух. Речју, распродаје се наша будућност.
