Rasprodaja budućnosti
Neće se „Rio Tinto” lako odreći Jadra. Za sirovine Zapad u Africi i na Bliskom istoku vodi bespoštedne ratove. Za nas je pak bilo dovoljno rukovanje iza zatvorenih vrata
Vazda sam se pitao zbog čega će svi Srbi stati pod onu poslovičnu šljivu. Seoba u obećanu zemlju pod novim Arsenijem Čarnojevićem? Atomski rat? Velike poplave i zemljotresi? Epidemija retke i neizlečive bolesti? Nije velika uteha, ali sad bar znam šta je.
Prema portalu „World’s Air Pollution”, Srbija je 2. januara 2025. bila najzagađenija zemlja na svetu. Nivo zatrovanosti vazduha u prestonici dopro mi je do svesti kada je jedan moj drugar pozvao svoju devojku, koja inače živi na moru, da prvi put poseti Beograd. Kako je sletela, nesrećnica je počela da povraća. Čitavu sedmicu namenjenu za provod preležala je mrtva bolesna. Živnula je tek kad je odletela kući.
Kako napustim Beograd, moja sada već permanentna glavobolja nestaje kao rukom odnesena. Otkad se nivo zagađenja vazduha meri, malo-malo pa oborimo neki globalni rekord. Ne zaostajemo mnogo za Indijom i Kinom – Valjevo, Zaječar i Bor po toksičnosti šiju Delhi i Šangaj. Čovek bi pomislio da je kod nas industrijski bum, ali merenja govore da su najveći zagađivači male toplane, stari automobili i domaćinstva koja se greju na ugalj.
Prošle godine je moj prijatelj Zlatko Pranjić odneo malu ali sudbonosnu pobedu u svom rodnom gradu. Kako je dokumentarac „Nebo nad Zenicom” izašao u javnost, zatvorena je zenička koksara u vlasništvu čeličane „Arselor Mital”. Sa 300 puta većom emisijom kancerogenog benzena od dozvoljene, koksara je čitavu deceniju izazivala rak kod Zeničana. Ista kompanija poseduje rudnik u Prijedoru.
Vlasnik je Indijac. Njegov sunarodnik, indijski ministar Bagvant Man, tvrdio je 2022. da je dve decenije dugo čišćenje reke Kali Bein okončano. Da potkrepi svoju tvrdnju, pred kamerama je popio čašu vode zahvaćenu iz reke. Dva dana kasnije mu je pozlilo i završio je u bolnici.
Kad sam putovao Srbijom, najteže mi je ulazilo u glavu kako neko može da otkotrlja isluženi šporet ili gurne slupani automobil u reku koja prolazi kroz njegovu varoš. Svoju zemlju smo ponajviše zagadili mi sami: 2022. u Srbiji je izbrojano 2.700 divljih deponija.
Lepo kažu aktivisti Eko straže: „U selu Strnjevac, reka čista, korito čisto, priobalje čisto, park sređen, trava ošišana. Znači da može. Ljudi su sami sredili svoje selo jer znaju da niko to neće uraditi u njihovo ime. Po hiljadu prvi put, ljudi, niko ovu našu Srbiju neće više voleti od nas.”
Ne lezi vraže, na naše besomučno trovanje Srbije – koja je van vlastitog dvorišta oduvek bila ničija zemlja – nadovezali su se neprijatelji. Skladištenje nuklearnog otpada je skupo i rizično. Ali neko pametan se setio – kad Amerika već prosipa tolike bombe diljem planete, zašto se s njima đuture ne bi oslobodili radioaktivnog otpada? Tako je deset tona takozvanog osiromašenog uranijuma obogatilo naše zemljište, reke, gradove i lanac ishrane. Sterilitet se udvostručio, rak je znatno učestao od bombardovanja 1999.
Kao da je naša zemlja jedna velika deponija za prljave tehnologije, novi mineral nazvan jadarit otkriven je 2004. Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. To konkretno znači da će se u nemačkim i francuskim gradovima voziti električni automobili i vazduh biti kao u banjama, dok ćemo mi otrovati Mačvu hemikalijama za ekstrahovanje litijuma.
Velike korporacije obično kriju podatke o svojim projektima. „Rio Tinto” je zasad uložio samo u procene. „Majning vikli” piše da je u Srbiju uloženo 70 miliona dolara samo do 2016. i da su zalihe u Jadru među najvećim u svetu: mogu da pokrivaju 10 odsto svetskih potreba. Neće se „Rio Tinto” lako odreći Jadra. Za sirovine Zapad u Africi i na Bliskom istoku vodi bespoštedne ratove. Za nas je pak bilo dovoljno rukovanje iza zatvorenih vrata.
Zanimljivo je da su među ciljevima bombardovanja NATO-a 1999. bili stubovi naše energetske nezavisnosti, četiri termoelektrane u kojima EPS proizvodi polovinu srpske struje od domaćeg uglja. Evropska unija je neobično zabrinuta za životnu sredinu kad su u pitanju naše termoelektrane, ali srčano podržava eksploataciju litijuma u Srbiji.
Pitao sam se šta će ostati narednim administracijama za prodaju posle sumnjive privatizacije državnih firmi dvehiljaditih u Srbiji. Rezonovao sam da, kad se rasproda državna imovina, neće više biti razloga za korupciju.
Prevario sam se. Uvek će se naći ljudi spremni da zbog lične koristi trguju ne samo dobrima nego i životima sunarodnika. I uvek će biti nečeg što se nudi ispod tezge. Mozgovi su uveliko odliveni, firme su davno utopljene. Ali danas se valjaju zemlja, voda i vazduh. Rečju, rasprodaje se naša budućnost.
