Интересе морамо уподобити реалностима
Изгледа ми да живимо у једном антиинтелектуалном добу у ком је битније умети, него знати. А најмање је битно разумети
Нови роман Милана Ст. Протића „Име јој је Глорија” (у издању Архипелага) својеврсни је наставак његовог претходног романа „Синајско јеванђеље”, а по речима аутора, ослања се и на његов „Роман о пораженима”, и то по неким ликовима, топонимима и делимичној хронолошкој подударности. „Глорија” се односи на тежњу ка слави, а главни јунак романа је научник Мортон Смит, амерички библијски историчар и летописни истраживач, професор на Универзитету „Колумбија” у Њујорку све до 1990. године. Рођен је почетком 20. века у Пенсилванији. Живот је посветио потрази за најаутентичнијим сведочанством о Христовом животу, а наводно је пронашао чудновати јеванђеоски документ – тајно Јеванђеље по Марку. Читаву потрагу пратиле су контроверзе и сукоби са другим научницима у вези са тим да ли је пронађени документ заиста истинито епохално откриће. Праву истину Смит је однео са собом на онај свет 1991. године . Као јунак у „Глорији”, он долази и у ратом захваћену Југославију и Србију, а његови контакти су касније „поражени”...
Чежња за славом мотив је већи и јачи од свих, како је речено у вашој новој приповести. Ваш јунак, научник и историјска личност Мортон Смит, спреман је да игра све улоге да би досегао славу оних који су открили Синајско јеванђеље. Да ли жеђ за славом тера истину од оног који за њом жуди и да ли је сама потрага за истином изван канона по себи врста егзибиционизма?
Има у томе и егзибиционизма и егоцентричности у површној равни. У дубљој психологији човека, рекао бих, ради се о тежњи ка победи над смрћу, ка превазилажењу неумитног умирања и нестанка са овог света. Мортон Смит је, и у свом реалном животу и у мом роману, чезнуо за оба циља. У оба је и успео. Да ли га је то испунило и донело му благостање и спокој, остаје заувек отворено питање. И за мог јунака и за сваког живог створа што је икад ходио овом нашом куглом земаљском. Постоји једна јеврејска мудрост по којој се човекова амбиција овако мери: најнижи степен је богатство, виши од њега је власт, а највиши је бесмртност. Бесмртност, то је памћење у свести потоњих поколења. И мој роман је својеврсно сведочанство да је Мортон Смит своју намеру остварио. По цену контроверзе и оспоравања, али је остварио. Та спољашња, екстровертна, манифестација сопствене личности у садашњости и у будућности својственија је човеку од интроспективног понирања у самог себе.
Иако делује да је све откривено, колико је по вашем мишљењу ствари које ће тек изаћи на видело? Постоји ли шанса да, када можда буду отворене неке тајне архиве, наш поглед у прошлост буде неповратно промењен?
Питање историографске веродостојности, дакле. И то је једна од тема која ме заокупља већ доста дуго и којом сам се бавио из различитих углова посматрања. Историја је подложна тумачењу чињеница у складу са ауторовим предубеђењима. Њена је објективност прилично спорна одувек била. Од оног античког идеала да је битније оно што би требало да се догодило од оног што се заиста догодило до свакојаких идеолошких интерпретација историјских феномена, збивања и протагониста. Историјска фактографија се може бојити различитим бојама, од јарко црвене до мрачно црне, како би се читаоцу представила одређена верзија историјске истине. Наша историографија модерног доба нарочито робује овом искушењу. И сам сам прошао кроз ту фазу током ових безмало пет деценија бављења људском повести. Превасходно српском, балканском и европском.
Мортон Смит је у потрази за тајним Јеванђељем по Марку спреман да се бави шпијунажом, да дође у ратом захваћену Југославију, да подмити кога треба. Он није баш Индијана Џоунс, али мора му се признати одређена авантуристичка црта?
Роман подразумева причу и причање. Мој Мортон Смит није никакав посебан јунак, није ни прави пустолов. Није се ни налазио у особито опасним ситуацијама, нити је играо истакнуту улогу у страхотама Другог светског рата. Он има страх од скакања падобраном, није вичан оружју ни физичком обрачунавању, склања се у заклон кад год се суочи с егзистенцијалним ризицима. Али га у животне експерименте којима иначе не би био склон гони она жеља за светском славом. У неку руку, могло би се рећи да је Мортон Смит антииндијана. Његова супротност у скоро сваком смислу.
Да ли вам је дражи научник авантуриста или статични посетилац архива и библиотека?
Најближи ми је мислилац, у овим (пре)зрелим годинама. Некад сам и волео авантуру више од прашњавих архивских рафова. Зато сам у младости табанао планетом уздуж и попреко. Историја, то је истинита прича о прошлости. Без властитог искуства, немогућно ју је до краја разумети. Тек кад се људи, моменти, дилеме, упознају из непосредности учесника и очевица, ствари се разбистре и прикажу у огољеној стварности. Наравно, у дечаштву сам се дивио Милошу Војновићу и Хајдук Станку, Дартањану и Едмонду Дантесу. Доцније сам откривао Платона и Херодота, Плутарха и Цицерона, Монтескјеа и Волтера, Попера и Рејмон Арона. Моја константа је био и остао Фјодор Михајлович Достојевски. С њим другујем, ево већ дуже од пола века.
У „Глорији” су уметнути омажи неким мојим омиљеним америчким писцима из неколико генерација: Валду Емерсону, Емили Дикинсон, Јуџину О’Нилу. Било је таквих забелешки и у мојим претходним романима.
И ви заиста пред читаоца постављате изворно, канонско Јеванђеље по Марку, и потпуно другачије – апокрифно, које садржи Христове револуционарне изреке у вашој прозној интерпретацији. Како заиста у хришћанском миту докучити историјску истину и како ту истину саобразити вери?
Парафразираћу вам Достојевског: „Ако би се утврдило да истина и Христ иду различитим путевима, ја идем за Христом.” Два су пута ка истини. Први је онај научни, проверив и доказив, комуникативан и објективизован. Други води кроз религиозан доживљај, унутрашњи, субјективан, необјашњив речима, али дубок и стваран. Ово није била тема у „Глорији”, нити је била у мојим ранијим списатељским покушајима. Још оклевам. Можда се једном и одважим да пишем о томе. Не знам. Два ремек-дела светске књижевности су, у ствари, приповест са изгубљене стране у грађанским ратовима: „Прохујало с вихором” и „Доктор Живаго”. Једно америчко, друго руско. Код нас таквих подухвата досад није било. И у „Роману о пораженима” и у „Глорији” хтео сам да пружим читаоцу једну алтернативну слику Другог светског рата у Србији. Не поседујем ни таленат, ни замах, Мичелове или Пастернака, али сам бар покушао, ослањајући се на аутентичне ликове и постојећа документа. Главне јунаке у овој причи сам лично познавао, с њима водио дуге разговоре, склапајући приповедачки мозаик. Понуђена документа сам преузео из својих историјских списа и из радова колега историчара.
Које је јеванђеље вама ближе, које Христове речи: оне умерене, умивене, или оне које сажежу?
Укупност Христове поруке. О греху и опросту грехова. О испаштању и спасењу. О доброти и љубави. Нажалост, у име Христово људи су чинили незамисливе злочине међусобно се истребљујући. То нешто говори о човеку, не о Христу. Јеротић је често помињао „обожење човека”. Нисам сасвим сигуран да је остварење тога идеала заиста могућно. Лепо би било да јесте. Но увид у људско понашање учи нас супротном.
Мортона два пута доводите у Србију, Југославију, благо налази у нашем манастиру, а не у Светој земљи. Он је Југославију упознао и кроз грађански рат који код нас није био само Други светски. И ова проза говори о истини да су велике силе преломиле све, без обзира на, у почетку, два антифашистичка покрета и стање на терену, али шта ми да радимо са тим вековним сазнањем и сличном актуелном стварношћу (у вези са великим силама)?
Лекцију, као народ, нисмо научили зато што наш поглед и наше сазнање нису били засновани на трезвености, већ на самозаваравању. Тако је и данас. Велике силе имају своје интересе, као што их и ми имамо. Разлика је у односу снага. Да бисмо опстали и напредовали, морали смо, и морали бисмо, своје интересе уподобити реалностима, без обзира на оно што ми мислимо да је праведно или исправно. И други који стоје насупрот нама, чији су интереси опречни од наших и нашим супротстављени, мисле исто што и ми, само обратно. Као рефлексија у огледалу. Погубно је кад се интерес једног народа сведе на пуко питање територија. Државно пространство није никакво јемство величине и вредности. Ми, као народ, никад нисмо поштено одлучили у каквој земљи желимо да живимо. На којим темељима, с којим принципима, у каквом друштву. Замајавамо се илузијама и представама. Манипулацијама и заблудама. Достигнућа западне цивилизације су једна ствар, појединачни интереси западних сила су нешто сасвим друго. Погибељно је кад се воде унапред изгубљене битке. Порази и губитништво су одвећ скупи и веома штетни за сваки народ, па и за нас Србе.
Читав 20. век је време великих идеологија и пропасти великих хуманистичких идеја. Како ћемо из будућности гледати на ово што се збива данас?
Историчари, по дефиницији, нису видовњаци. Изгледа ми да живимо у једном антиинтелектуалном добу у ком је битније умети, него знати. А најмање је битно разумети. Показало се да претеран технолошки развој убија човекову креативност, оригиналност, имагинативност. Човекова природа је непроменљива категорија, сматрао је стари Тукидид и био је у праву. Човек је способан за грандиозне подухвате, фасцинантне, и у материјалној и у духовној сфери. А онда, кантом бензина и шибицом, све што је створио да претвори у прах и пепео. Куд ће га одвести та његова урођена противречност, не могу да предвидим. Ближе идеалу индивидуалне слободе или у поновно ропство колективизма? Ка укупној еманципацији или у племенске ровове? У мојим годинама трагикомично је бити оптимиста.
На једном научном историјском скупу својевремено рекли сте да нам недостају велике историјске синтезе, да правимо историјска поређења са другима само на своју штету. Да ли и даље исто мислите?
Да. Наша је историографија распета између две крајности. Обе су утемељене на предрасуди и обе новокомпоноване. Прва је она о ексклузивности и супериорности српског народа. Друга тврди како у српској историји никад ништа није ваљало. Наша је интелектуална сцена, у великој мери, скучена, затворена, изолована. Одважио бих се да кажем – закржљала. Ми, у већини, о својој прошлости мало знамо, а и то што знамо је дозлабога искривљено. Још нам је оскудније знање о европској историји и тамошњим успонима и падовима, тековинама и промашајима. Српска интелектуална елита од пре сто година била је несравњено просвећенија, ширих видика и ученија од данашње. На жалост и на срамоту. Рушимо ауторитет школе и тиме упорно и систематски сечемо грану на којој седимо. Одавно је куцнуо час да окренемо лист. Модерним језиком, да променимо парадигму. Имамо ли воље и снаге за то, питам се.
