Хоби који ослобађа стреса
Јапанска бонсаи стабла су права уметничка дела, која одишу стилом и софистицираношћу.
Насупрот многим мишљењима, „бонсаи” дрво није сорта биљке. То је начин одгајања одређених врста дрвећа и жбунова како би добили форму дрвцета, а да при том изгледају старије него што заправо јесу.
Бонсаи биљке су крајем прошлог века постале популарне широм света. На јапанском, термин потиче од комбинације јапанских речи „бон” и „саи”, што означава дрво у саксији, односно биљку која је смештена у посуду.
Јапанска уметност узгајања минијатурних стабала у саксијама, заснива се на принципима хармоније, равнотеже и лепоте. Многи људи одржавају бонсаи биљке у својим домовима као хоби и средство за ослобађање од стреса.
Бонсаи стабла могу бити различитих врста, облика и величина, али им је заједничко то што захтевају пажљиву негу и одржавање.
Бонсаи биљке, кажу, пружају осећај мира и спокоја, често повећавајући општи емоционални доживљај простора. Осим тога, одржавање бонсаија може бити терапеутска активност, јер пружа прилику за опуштање и концентрацију док се бринете о биљци.
Бонсаи, такође, подстиче одговорност и дисциплину, јер захтева редовно заливање, орезивање и бригу о његовом здрављу.
Естетски, ове мале стилизоване биљке пружају јединствен и елегантан додатак ентеријеру, уносећи лепоту природе у затворен простор. Како заузимају мало простора, савршен су избор за људе који живе у урбаним срединама са ограниченим простором.
У Јапану сматрају да мало бонсаи стабло подстиче на медитацију, релаксацију и смањује стреса, а такође, буди и креативност, концентрацију и пажњу, јер захтева стрпљење у обликовању и орезивању.
Од чемпреса до маслине
Бонсаи је настао у Кини пре више од 2000 година, где се звао „пенђинг”. Јапанци су усвојили ову уметност у 6. веку, када су будистички монаси донели бонсаи биљке из Кине. Јапанци су развили свој јединствени стил и филозофију бонсаија, која се заснива на принципима „ваби-саби”, која слави несавршеност, једноставност и природност.
Ако се правилно негују, бонсаи биљке могу живети веома дуго. Заливају се једном дневно, орезују једном месечно, пресађују једном у 2-5 година и ђубре једном у 2-4 недеље. Треба их излагати довољној количини светлости и ваздуха, штитити од претеране топлоте, хладноће и инсеката.
Неки од најстаријих бонсаи стабала на свету имају више од 1000 година. Најстарије бонсаи стабло на свету је „Фикус ретуза Лин”, које се налази Бонсаи музеју, у Креспи, у Италији. Ово стабло је старо око 1000 година и високо је 3 метра.
Бонсаи се класификују према различитим критеријумима, као што су величина, облик, стил и врста. Постоје четири основне величине бонсаија: „маме” (мање од 15 цм), „шохин” (15-25 цм), „чухин” (25-46 цм) и „даи” (веће од 46 цм). Постоје и многи облици и стилови бонсаија, а биљне врсте које могу да се гаје у форми бонсаија најчешће су чемпрес, бор, јавор, азалеја, фикус и маслина.
