Истанбул је по много чему јединствен град. По географском положају припада и Европи и Азији и то је оно што га издваја од свих других метропола.

Модерне грађевине, историјске зграде на сваком кораку, делови града који личе на музеје на отвореном, хаотичан ритам уз мирисе јаких зачина и хране која се продаје на најневероватнијим местима остављају утисак на сваког ко га посети.

Понегде, ипак, фиксне цене

Препознатљив је и надалеко чувен и по ценкању. То је неодвојиви део традиције Османлија које су неспорно врсни трговци, али је данас то на неки начин и део туристичке понуде. Брошуре су пуне савета како да обарате цену робе, како да се упустите у дијалог који је више од ћаскања. Додуше, има и оних који већ у излогу јарким словима истичу да су све цене – фиксне.

Ако желите да избегнете ценкање и да купујете на Капали чаршији или у локалним продавницама а да вас нико не вуче за рукав и поставља разна питања, најбоље је да продавце не гледате у очи и да носите наочаре за сунце. Иначе, чим ухвате поглед, продаће вам свашта: од ратлука, чаја, преко бибера до свиленог шала. Разговор тада може да тече унедоглед, а у том случају не пропустите да пробате и ушећерене бадеме, пистаће или маслине, које ће вам сигурно понудити док продају нешто што никако није било на списку онога што желите да понесете из Истанбула.

Посебно изненађење је ценкање преко апликација. У ову традиционалну вештину укључене су и модерне технологије и тако је то, на неки начин, постао занат којим вешти таксисти желе да зараде више. Ту се пак не обара већ се диже цена услуге јер је генерално такси једна од ретко повољних ствари у Истанбулу. И врло је неочекивано да ће за вожњу која је процењена на три евра понудити услугу за 20 – због саобраћајне гужве. Неће се либити да шаљу поруке док не одговорите, да вас замајавају и одведу на погрешну адресу због грешке у постављеним координатама. Они који не користе пиновање, координате за вожњу, свираће са булевара и улица и добациваће цене које су и десетоструко више него код малобројних поштених таксиста који редовно укључе таксиметар.

Дуго је Турска била дестинација која није скупа. То ове јесени није случај. Понуда и цене су врло шарене. На пример, мала чаша свеже цеђеног сока од нара кошта од 1,5 до 3,5 евра у зависности где је локал. Док у једном можете да купите само једну средњу чашу, у другом можете да добијете две велике.

Скупа кафа код Аја Софије

Мала труска кафа кошта од три до шест евра, док на појединим местима у близини Аја Софије шољица кошта чак 10 евра. За баклаве припремите десетак евра по порцији, док су на аеродрому и до 100 евра по килограму, ако желите да их понесете као аутентичан сувенир.

Доручак у пекари – 200 грама бурека са сиром и три погачице – платићете око 10 евра, што је слично као код нас. Раскошнија варијанта традиционалног либанског доручка за две особе кошта око 60 евра.

Цене су знатно повољније у азијском делу града до ког се може једноставно стићи трајектом за који карта кошта један и по евро.

Курс за турску лиру је такође „одокативан”, а у неким продавницама може да се пазари за евре. Додуше, увек остаје питање да ли сте нешто платили или преплатили, али у први мах то делује једноставније да не мењате новац на различитим местима.